Дојче веле: Бабо се враћа кући?

„Био је један од господара рата у Босни, одлежао је једанаест година због ратних злочина – и на мјесту злочина слави свој повратак", пише љевичарски лист Нојес Дојчланд (Берлин) о Фикрету Абдићу који се кандидује за начелника Велике Кладуше на крајњем сјеверозападу БиХ.

Абдић звани Бабо је 1993. прогласио Аутономну Покрајину Западну Босну, на своју руку преговарао са Србима и Хрватима и затим повео рат против војника и бораца лојалних Алији Изетбеговићу.

„До 5.000 људи је наводно прошло кроз његове логоре, тако каже правосуђе побједничке ратне стране", пише Нојес Дојчланд.

Био је то једини унутарнационални сукоб на подручју бивше Југославије. Због организовања логора и смрти десетина цивила осуђен је у БиХ и Хрватској, гдје се настанио. Врховни суд Хрватске му је смањио казну на 15 година затвора. Изашао је 2012. и у Великој Кладуши је дочекан овацијама.

„Агрокомерц је разлог што је Бабо и даље поштован у овим селима. Абдић је од 1969. у овој долини глади градио прехрамбени концерн који је хранио Југославију и извозио у 30 земаља. Велика Кладуша је тако напредовала да су се чак и гастарбајтери из Западне Њемачке враћали кући", пише репортер Мартин Лајденфрост, иначе одлични познавалац Балкана.

Даље описује своју посјету Великој Кладуши:

„Продавац је на полици пронашао двије књиге за мене, једна за и друга против Бабе. На тераси робне куће у црвеној нијанси Агрокомерца испијао сам еспресо. Ишао је Еминем којег је накратко надгласао мујезин из џамије преко пута. Младићи са свјежим блискоисточним брадама журили су на вечерњу молитву. Код младих жена је однос шорцића и бурки био 4:1. Жртвовао сам се покушавајући да разумијем овај унутарбошњачки рат. Ишчитава се религиозни тон, секуларни Агрокомерцијаши против 'Муџахедина'. (…) Отишао сам до Бабове нове партије, Лабуристичке странке БиХ. Тамо је стајало: 'Посао за све', мајстори су довршавали партијске просторије. Добио сам брошуру Агрокомерца из осамдесетих, у топлим жутим бојама. Кажу да Бабо, ускоро ће напунити 77, 'ради дванаест сати на дан', живи на хрватској обали и није тренутно ту."

Али зато је ту посланик Расим Кантаревић, ветеран Абдићеве бивше армије. Каже, на почетку рата се борио против босанских Срба:

„'Моја униформа, моја капа и мој командант се нису мијењали' – само што је наједном гранатирао бивше ратне другове оружјем добијеним од Срба.

Прво су, прича, мрзјели Караџића, а онда Изетбеговића. Плавокоси хоби-историчар разумије неразумијевање новинара:

'Видите, танка је линија између љубави и мржње.' Али брат на брата? 'Нажалост су људи овдје такви. И нико неће да призна да је грешио.' Посланик одбацује израз 'логор'. На Бабову команду у 'прихватним центрима' није било мучења, каже, ако и јесте, онда су томе криви појединци.

'И ми смо морали да бјежимо у Српску Крајину, 50.000 људи. Тамо смо живјели у халама фарми. Ни нама није било боље.'"

Аутор лист Нојес Дојчланд отишао је и до Дрмаљева, гдје су били Абдићеви логори. Данас је тај посед ограђен и затворен. Спомен-плоча посвећена је страдалима.

„Пењем се преко ограде. Мало поље кукуруза, пропала портирница. Око плеханих канти разбацане пивске лименке и компакт-дискови. Двије узане плехане хале, бар 80 метара дуге, без прозора. Закључане. То су једном давно биле хале за Агрокомерцове пилиће."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.