Ђорђе Вуковић: Ако питаш зашто "Глас "

 Осам деценија ових новина исписује нашу националну аутобиографију, али њен садржај протеже се много даље у прошлост. На неки начин "Глас Српске" старији је од првих штампаних новина и књига на овим просторима, јер на његовим страницама нису утиснуте само вијести, извјештаји, интервјуи и репортаже, већ наша цјелокупна егзистенција. Република Српска је датумом рођења много млађа од "Гласа Српске", али он је њена културна и духовна претходница, гласоноша давнашњих потреба за њеним настанком и крунски свједок слободарских коријена Срба Крајишника.

Прави читалац зна да у "Гласу Српске" није записана само хроника свагдашњих догађаја, оно што се збива данас или је било јуче, већ да се кроз новинске ступце подједнако прожима и оно шта су све претходне генерације проживљавале, ка чему су стремиле, о чему су сањале, у име чега су стварале, радиле, сагоријевале, гинуле. У његовим архивама налазе се и сва она питања која наши преци нису могли или нису знали да ријеше осим потискивањем и заборавом, што је значило да ће се фатална судбина понављати и стизати нове нараштаје. Зато новине нису, као што неки тврде, актуелност једног дана, која већ сутра постаје прошлост, већ неисцрпни резервоар значења, вриједности, истина и заблуда, али и одговора који се новим читањем морају разоткрити и препознати. У "Гласу Српске" је апологија наше прошлости, суд о нашој будућности, скица наше колективне свијести. Уз њега су се Бањалука и Крајина описмењавали и оплемењивали, крварили и стасавали, патили и славили...

Сапутници

У далекој будућности, када неки нови историчари, социолози или журналисти буду истраживали вријеме у којем ми живимо, када се буду питали какви смо то били људи, шта су били наши идеали и идеје водиље, како смо и колико вољели своју отаџбину, који су узроци наших будућих побједа и пораза, прелистаће странице старих новина, исто онако како ми чинимо данас осврћући се уназад да бисмо боље разумјели путеве којима сутра морамо проћи. Претходних осам деценија нико тако добро и тако дуго није познавао народ на овим просторима као "Глас Српске", зато што је био глас њихових увјерења, тежњи, нарави, запамтио сваки догађај, чак и онда када није могао одмах да сазна све чињенице, када није успио најбоље да објасни дубину неког проблема и када се повијао под теретом идеолошких притисака или недостатка карактера својих водећих пера...

Када се говори у славу толико значајних новина, не смије да се занемари ни питање њихове објективности. А шта уопште значи објективност и да ли је она икада постојала у друштву? Објективност није равнодушност пред проблемима, млитавост у кризама, одсуство мишљења, бјекство од ставова, кукавичка неутралност пред судбинским избором између отпора и предаје. Она је прецизан и поуздан критеријум у оцјењивању људи и догађаја, брзо просуђивање, постављање правих питања, тешка борба за повјерење јавности, посвећеност позиву и општем интересу.

Дакако, ниједне новине на свијету, па ни "Глас Српске", у овој интернетској ери немају онолики друштвени утицај као у своје златно доба, али од њега у многоме још зависи ниво политичке и културне свијести у Републици Српској. Наше најстарије и најважније новине и даље редовно читају сви креатори јавног мњења - политичка и пословна елита, уредници и новинари других медија, истински интелектуалци који његују добру навику да се над чланком или коментаром замисле, анализирају га, обликују своје мишљење и разносе даље. О значају новина у националном раду писао је Јован Цвијић на почетку прошлог вијека, као и Бранислав Нушић, који се и сам дуго бавио новинарством, а у вријеме анексионе кризе 1908. године пером протестовао против покоравања Срба са ове стране Дрине.

Новине су васпитачи карактера и укуса народа, његово "патриотско чуло". Нису без разлога Кочић, Мајкић и остали наши прваци истицали колико је важно да Срби са ових простора имају своје штампано гласило, без обзира на то колико скроман тираж оно имало. Знали су то и непријатељи српског народа, разни окупатори који су настојали да нас поробе, обездуше и униште па су српске новине и новинаре забрањивали и прогонили. Својатали су српску имовину и раније разни самозванци, није то данас нарочита вијест. Сметала је ћирилица некада и моћном Бењамину, није млађана Бењамина никакав политички иноватор. Огртали су нас и прије у вјештачко босанство, отпремали нас у правцу Србије, дерњали се туђим језицима на наше име. Ни срамни латинични натпис над масовном гробницом у Казанима, гдје почивају они који су писали и мислили ћирилицом, без објашњења ко их је побио и зашто их је ту бацао, није тајна различита од оне која се деценијама надвијала над масовним стратиштем поред Добоја након Првог или у Дракулићима и јамама крај Поповог поља након Другог свјетског рата.

Чували су и сачували Срби западно од Дрине свој национални идентитет у много тежим временима од овог, у масовним страдањима, катаклизмичним оскудицама, под Османлијама, Аустроугарима и НДХ. Да би покорили народ, хапсили су му црквену и просвјетну аутономију, језик, слободу и достојанство. Ћирилица је у својој Бањалуци била на удару и у временима Васе Пелагића, Петра Кочића, Васе Глушца, Веселина Маслеше, али и у комунистичком добу, што су болно осјетили професори Предраг Гуго Лазаревић, Перко Војиновић или Здравко Маријанац, као и бројне свештеничке породице. Ваљда Бањалука то више никада себи неће поновити, а ћирилични "Глас Српске" и саборна, завјетна Република Српска најбољи су гаранти за то!

Стајалиште

Без "Гласа Српске" Бањалука и Република Српска не могу да развију аутентичну грађанску и националну елиту. Тај посао не може да постигне ниједна телевизија, а поготово не некакви портали и друштвене мреже, без обзира на то што живимо у вријеме технолошких новотарија које одбацују хартију колико и људску душу. Као што је Београду неопходна "Политика", Загребу "Јутарњи лист", Сарајеву "Ослобођење", Подгорици "Побједа" или Сплиту "Слободна Далмација", Бањалуци је потребан "Глас Српске". Да школује нове новинаре и уреднике, политичаре и политичке аналитичаре, министре и дипломате... Да његује, опомиње, подсјећа, провоцира, надопуњује. Да критикује друштвене аномалије. Да бдије нам заједничким вриједностима.

За разлику од комерцијалних медија који не морају да воде бригу о јавном моралу и колективном духу, "Глас Српске" има управо такву дужност. У процјењивању политичких процеса у БиХ, на западном Балкану и у међународним односима, његово стајалиште, што рече Црњански, мора да буде - српско! Ни тзв. босанскохерцеговачко, ни европејско. Исто као што најзначајнији загребачки, сарајевски или подгорички листови имају упоришта у хрватском, бошњачком или црногорском дискурсу. Наравно, то није скучена националистичка оријентација која противрјечи цивилизацијским начелима и новинарским етичким кодексима. То је напросто одговорност према својим читаоцима, јавности којој се обраћа, заједници чији глас представља. Таква је мисија агенса социјализације, чувара културе сјећања, синтезе рукописа владајућих елита и опозиционих приговора, али и архипелаг народних распећа између њих.

Српски, бошњачки и хрватски народ немају исто схватање, исто осјећање и исти однос према држави, нарочито према заједничкој држави каква је била Југославија некада, а данас дејтонска БиХ. Ту истину ваљда и слијепци виде. Довољно је прочитати само једно издање неких новина из Сарајева или Мостара, анализирати став било којег новинара, колумнисте, политичара било које идеолошке оријентације или неког јавног интелектуалца па схватити ко заиста уређује те медије и којој идеји су намијењени. Е исто тако "Глас Српске", иако има свог оснивача, власника, издавача и уреднике, прије и поврх свега уређује - српски народ! Он је огледало Републике Српске и у мјери у којој је "Глас Српске" квалитетан, поуздан, отворен, слободан, таква је и Република Српска! То се зове демократија!

Породица

Дакле, "Глас Српске" носи историјску хипотеку "Отаџбине" и "Врбаских новина", Кочића и бана Тисе, "Сокола" и "Просвјетара", крајишких устаника, младобосанаца и мученика из велеиздајничких казамата, козарачких збјегова и јасеновачких јама, Младенових партизана и Ћопићевих делија, горштака из поема Ђуре Дамјановића, бањалучких беба и јунака са битака за "коридор живота"... Његова породица је публика са Борчевог стадиона, из дворане "Борик", Банског двора, Народног позоришта и "Јазавца", Баште сљезове боје и Кастела. Он је својта неких нових клинаца, насљедница "малених", "орлова", "Бањалучанки", "Басданса", "Витешког плеса", "Револта", "дисоваца", ватрених шахиста из паркова и дежурних философа из градских кафана. "Глас Српске" је глас грађана и сељака, радника и беспосличара, бораца и риболоваца, спортиста, боема, богатих и сиромашних, лијевих и десних, лијепих и ружних, дебелих и мршавих...

Осам деценија "Гласа Српске" је попис свега значајног у политици, економији, култури, спорту, међународним односима и локалним међусобицама. Осам деценија "Гласа Српске" је и сваки овјенчани брак, свако срећом озарено новорођенче, сваки упокојени члан заједнице, свака изграђена школа, вртић, насеље, свако успјешно предузеће, свака објављена књига, музички албум, изложба, филм, представа, сваки прослављени гол и пропуштена шанса...

Но, за културу памћења није довољно само да знамо колики је значај наших најстаријих новина, већ и да свакодневно обнављамо и ојачавамо нашу везу с њима. Зато читамо "Глас Српске"!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.