Денис Бојић за "Глас": Страдање нашег народа је нуклеус његовог постојања VIDEO

Овај број подразумијева збир свих жртава, од првог погинулог припадника ЈНА на простору Словеније па све до посљедње српске жртве на територији Косова и Метохије. Циљ Фондације “Визуелни архив српског страдања” је да се по први пут након ратних дешавања српско страдање географски обједини те да се створи јединствена дигитална база о српском страдању.

Ријечи су ово Дениса Бојића, директора и идејног творца Фондације, која је крајем прошле године представљена јавности. Овај велики пројекат од националног значаја подразумијева снимање свједочанстава о страдању Срба у Љубљани, Загребу, Вуковару, Госпићу, Книну, Бјеловару, Осијеку, Мркоњић Граду, Фочи, Сарајеву, Броду, Кравици, Сребреници, Кључу, Мостару, Београду, Новом Саду, Сурдулици, Нишу, Приштини, Призрену, Сувој Реци, Пећи, Ораховцу, те бројним другим мјестима широм бивше СФРЈ.

- Циљ Фондације је да се по први пут након ратних дешавања српско страдање географски обједини те да се створи јединствена дигитална база о српском страдању – каже Бојић за “Глас Српске”.

ГЛАС: Како сте дошли до идеје за оснивање Фондације?

БОЈИЋ: Прије самог одговора, допустите да нашој Републици Српској честитам 32. рођендан, уз жељу да траје вјечно. У једном давном интервјуу поменуо сам сљедеће чињенице које су актуелније данас него тад. Једнообразно поимање комплексности ратног ужаса у БиХ само подсјећа да изван наше свакодневице постоје читаве нације које и даље не знају или неће да знају да је најкрвавији облик рата, грађански рат, оставио жртве на све три стране. Нажалост, игнорисање једних, а фаворизовање других жртава није само искуство рата на подручју бивше Југославије. И данас када свијет у којем живимо све више личи на војни полигон, кад у ратним сукобима и терористичким нападима широм свијета гину људи свих конфесија, ствари се нису много промијениле. Једна истина доминира над другом чиме се ствара простор за нова крвопролића. Медијска неравнотежа и недостатак могућности да глобално и равноправно изнесете своју страну приче неминовно ствара амбијент у којем је даљи сукоб лако замислив и то је оно што додатно забрињава. Неприкосновеност западне цивилизације на истину шири пукотине у савременом друштву које временом могу довести до његовог урушавања. Фондација “Визуелни архив српског страдања” је логична посљедица овог сазнања укомпонованог са снажном жељом за активним дјеловањем чији је циљ глобална презентација српског страдања.

ГЛАС: Ово свакако није први пројекат на којем радите, али јесте највећи.

БОЈИЋ: Све то заокружено је мојим деценијским бављењем друштвено и национално важним темама. Још од 2014. године када смо кроз филм “Дјеца” на  јединствен и аутентичан начин представили једино и посљедње свједочење четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки који су у протеклом рату изгубили по троје дјеце која су погинула као припадници Војске Републике Српске, па све до филма “Свједок”. Дугометражни документарни филм “Свједок”, чија ће премијера бити ове године, је својеврстан увод у рад и мисију Фондације, јер кроз седмогодишњи рад на њему успијевамо да на свеобухватан начин представимо страдање Срба са краја 20. и почетка 21. вијека те да историјски представимо и сачувамо само дјело проф. др генерал-мајора Зорана Станковића, који је током ратних дешавања извршио више од 7.500 обдукција. Сасвим сигурно, пријатељство и повјерење Зорана Станковића у оно што радим је утицало на то да се развије чврст фундамент на којем почива сама идеја.

ГЛАС: Шта су главни циљеви, задаци и мисија?

БОЈИЋ: Фондација “Визуелни архив српског страдања” је  у сарадњи са Републичком организацијом породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске покренула пројекат снимања свих доступних свједочанстава српског страдања током ратова деведесетих. Пројекат се реализује се под покровитељством предсједника Републике Српске Милорада Додика, а подразумијева сарадњу са низом институција, организација те локалних заједница. “Визуелни архив српског страдања” представља израду прве онлајн, дигиталне, мултимедијалне базе података о страдању Срба, која се базира искључиво на снимању, те глобалном презентовању снимљених исповијести из првог лица.

Базична чињеница је да се људи лакше емотивно повезују са појединачним причама.  Самим тим, свједочанства преживјелих или породица страдалих су најснажнији начин да свијет кроз емоцију боље разумије првенствено људску, те посљедично и димензију српске трагедије. На простору бивше Југославије током ратних дешавања деведесетих погинуло је и нестало више од 50.000 Срба, цивила, те припадника различитих војних формација. Овај број подразумијева збир свих жртава, од првог погинулог припадника ЈНА на простору Словеније па све до посљедње српске жртве на територији Косова и Метохије. Рад Фондације подразумијева снимање доступних свједочења породица жртава, те самих жртава независно од локације њиховог тренутног мјеста боравка, било гдје на свијету. Снимање свједочанства се односи на снимање и трајно дигитално биљежење исповијести чланова породица погинулих и несталих припадника свих војних формација, чланова породица страдалих цивилних жртава рата, исповијести ратних војних инвалида, те цивилних инвалида рата, логораша, жена жртава рата, те свих осталих који кроз своју личну или породичну исповијест документују страдање српског народа на цјелокупном подручју бивше Југославије.

ГЛАС: Значај тог пројекта је, сложићете се, немјерљив.

БОЈИЋ: Наравно. Тиме би првенствено српски народ, али и читаво човјечанство, кроз исповијести из првог лица обједињене у мултимедијалној платформи, били упознати са обимом и размјерама страдања српског народа. Суштински желимо да сваком појединцу омогућимо да кроз своје лично сјећање или сјећање на погинулог члана своје породице остави трајни дигитални запис. Желимо, колико је то год могуће, да сваку нашу жртву издигнемо изнад статистичког податка и да кроз свједочења оца, мајке, брата или сестре знамо ко је била особа која је положила живот за нашу слободу. Тај запис, то снимљено свједочанство, биће не само сјећање на појединца, породицу и народ. Биће можда и најснажнији аргумент у борби против историјског ревизионизма те најупотребљивији садржај за дигиталне генерације младих.

ГЛАС: Колико је значајно овај пројекат спровести у дјело до краја?

БОЈИЋ: Изузетно је важно и значајно, јер он по својој суштини задире у саму срж српског народа. Развијање свијести о размјерама српског страдања крајем 20. и почетком 21. вијека кроз искључиво мултимедијални приступ те подстицање и омогућавање едукативне употребе материјала садржаних у јединственом дигиталном архиву српског страдања, један је од императива српског народа. Зато је од суштинске важности приступити овом задатку са сваком врстом личне и националне одговорности. Треба имати на уму да ће информисање свјетске јавности кроз овакав вид презентовања српске голготе захтијевати временски, емотивни, те сваки други напор, али досљедан, конзистентан и аргументован приступ може помоћи развијању глобалне свијести и разумијевања о страдању српског народа. Узимајући у обзир да је дигитални начин живота свеприсутна реалност, мултимедијални приступ теми српског страдања представља лако доступан, вишеструко користан, те један од најснажнијих глобалних аргумената о страдању Срба

ГЛАС: Колико би могла да траје цијела прича, шта ће она подразумијевати и како ће технички изгледати рад на пројекту?

БОЈИЋ: Република Српска је током ратних дешавања поднијела највећу жртву са више од 35.000 погинулих и несталих цивила и војника. Самим тим, због огромног броја људи она ће бити наш први концентрични круг у самом оперативном плану. У сваком граду и општини Републике Српске живи огроман број породица чији су чланови страдали током Одбрамбено-отаџбинског рата. Само на територији Бањалуке живи више од 2.400 родитеља или супруга погинулих војника или цивила. Наш план је да у првој години рада у сарадњи са локалним заједницама оформимо регионалне центре у којима ће се снимати свједочанства. Регионални центри су одређени географијом Републике Српске те градовима у којима се налази највећи број породица. Сам појам регионалног центра подразумијева да ће се у одређеној општини или граду формирати студио за снимање изјава, гдје ће сви они који желе моћи да оставе трајни запис о свом члану породице. У складу са развојем пројекта, циљ нам је да у разумном временском периоду исто омогућимо у свим локалним заједницама Републике Српске.

С обзиром на то да се ради о изузетно сложеном подухвату, треба нагласити да је он одређен фазама. У првој фази, наш циљ је да, због биолошког фактора, првенствено пружимо прилику родитељима и супругама погинулих и несталих бораца и цивила да забиљеже своју причу. Важно је напоменути да ће сва свједочанства поред саме мултимедијалне базе бити похрањена и у архив Радио-телевизије Републике Српске чиме ће институције Републике Српске бити чувари националне грађе.

Овај посао, боље рећи мисију, је тешко стављати у временски оквир, али сасвим сигурно пред нама су године рада и труда.

ГЛАС: Колико као друштво и национална заједница знамо односно не знамо о страдању припадника властитог народа?

БОЈИЋ: Ван индивидуалног приступа и односа према историјским догађајима, знамо онолико колико као друштво нудимо за сам сазнајни процес. Посљедице читавог вијека мрвљења националне свијести осјећамо и данас. Са једне стране имате историју утемељену на слободарским идејама, легитимно право да као народ будете уважавани и цијењени док са друге стране иритира реалност која каже да су Срби у очима других главни кривци за све, од који се безмало очекује и извињење зашто уопште и постоје. Чини ми се да смо историјски олако пристали на замјену теза у којој нам је пришивен појам национализам са свим својим пежоративним асоцијацијама, а суптилно траје константан покушај одузимања појма национални идентитет. За разлику од национализма, који у себи крије демонске потенцијале, национални идентитет подразумијева право на историју, биографију, насљеђе, свједочанство. Такав формиран осјећај националног идентитета, јасно каже да се прво брани граница па тек онда кућни праг.

Страдање једног народа је нуклеус његовог постојања, његова лична карта, његов неуништив и необорив аргумент да буде свој на своме. На тај аргумент, нити на један начин не би смио и не смије да утиче ток времена. Напротив. Сава Текелија у меморандуму цару Наполеону пише: “Пролазе векови, а једна нација не одустаје од чежње за својом независношћу, ма колико она била тегобна. Додајмо - срећан је онај народ који примјерима из своје историје може да пронађе подршку за своје савремено поступање. Отуда се предано бавимо истраживањем наше прошлости, износимо старе књиге на светло данашњице и доносимо савремене погледе на прошлост.”

Прилика за промјену наратива

ГЛАС: Деценијама слушамо коментаре да су Срби изгубили медијски рат деведесетих и да те посљедице осјећамо и данас. Да ли је ово прилика за суштинску и важну промјену негативног наратива?

БОЈИЋ: Без било какве дилеме, одговор је да. Нама недостају другачији облици презентовања који имају моћ да се утисну у колективно сјећање. Имамо прилику да кроз изражавање истине на суштински начин - кроз ријечи и емоцију самих свједока нашег страдања направимо историјски искорак. Да нашу голготу, обједињену кроз савремен приступ, учинимо на један клик доступну, првенствено нама самима, али и цијелом свијету. Искористићу прилику да захвалим предсједнику Републике Српске на пуној подршци, организацијама страдалих Срба са територија Републике Српске, Косова и Метохије, Хрватске и СР Југославије које су препознале важност идеје те тиму пожртвованих људи који све ово претварају у дјело.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.