Дејан Ристић: Морамо пробудити учмале катедре за историју
Након отвореног писма које су хрватски бискупи окупљени у оквирима загребачке црквене провинције, а предвођени кардиналом Јосипом Бозанићем, упутили патријарху српском Порфирију у коме су негирали злочиначку намјену и логорску функцију тзв. усташких прихватилишта за српску дјецу у Јастребарском, Сиску, Горњој Ријеци и другим мјестима, администратори “Фејсбука” почели су да са странице Музеја жртава геноцида на тој друштвеној мрежи уклањају сваки садржај који свједочи о страдању српске дјеце у логорима смрти формираним од стране НДХ.
Указује на ову “случајност” у интервјуу за “Глас Српске” директор Музеја жртава геноцида из Београда Дејан Ристић, осврћући се на све чешће случајеве да се са “Фејсбук” странице овог музеја, уз образложење како се ради о “непримјереном садржају”, уклањају фотографије које свједоче о томе какву су судбину доживјела отета и заробљена дјеца из козарачког краја током НДХ.
- Наша “Фејсбук” страница чији је досег око 250.000 људи постала је значајна образовна платформа. Иако се наше објаве постављају свакодневно, оне наилазе на веома селективну реакцију администратора. То закључујемо на основу тога што се селективно уклањају фотографије и текстуални садржаји и то искључиво они који сведоче о страдању ове деце. Могуће да је у питању реакција аутоматизованог програма који уклања фотографије деце за које је оцењено да крше стандарде те друштвене мреже. Али чини ми се да је много извесније то да су овакви поступци последица крајње селективне примене тих стандарда када је у питању “Фејсбук” страница Музеја жртава геноцида - каже Ристић.
ГЛАС: Недавно сте рекли како је неопходно убрзати рад на интернационализацији теме геноцида над Србима у НДХ. Како то урадити, а да избјегнемо овакве и сличне “блокаде”?
РИСТИЋ: Много тога смо пропустили да учинимо у претходним деценијама и сада жањемо оно што смо тада сејали. Сада плаћамо најскупљу могућу цену наше вишедеценијске неодговорности и незаинтересованости за систематско, искључиво научно и објективно бављење темом геноцида почињеног над Србима на целокупној територији НДХ. Са посебном забринутошћу бих указао на то да од 1945. до данас ни на једном универзитету у Србији није одбрањен ниједан докторат о Јасеновцу.
ГЛАС: Ко је најодговорнији због тога?
РИСТИЋ: Одговорност за ту поразну чињеницу искључиво лежи на оним професорима који су као јегуље деценијама веома успешно избегавали да се баве једном од најзначајнијих и најтрагичнијих тема националне прошлости претходног века, али и све до данас отежавали или чак и потпуно онемогућавали историчаре млађе генерације да се посвете научним истраживањима теме геноцида почињеног над Србима у НДХ. Они су и данас присутни у јавности чиме је створен потпуно неутемељен утисак да су се управо они бавили том темом иако иза себе немају ниједан објављен научни рад на ову тему. Дакле, морамо бити свесни тога и јавно и одлучно указати на оне који су за њу искључиво одговорни.
ГЛАС: Шта нам је сада чинити?
РИСТИЋ: Потребно је да интензивно радимо на окупљању и даљем научном усавршавању младих историчара који би се интензивно, континуирано и систематски бавили овом темом. Музеј жртава геноцида то чини и за сада је једина установа на српском етничком простору која стипендира младе стручњаке који се опредељују да се овом темом баве у оквиру својих академских докторских студија у Србији и иностранству. То, међутим, није довољно. Потребно је “пробудити” поједине учмале катедре за националну историју 20. века на универзитетима у Србији како бисмо сви скупа, сложно и искључиво на основу заједничких активности, убрзано побољшали ово забрињавајуће стање. Желим да нагласим и то како је потребно да много мање причамо, а много више радимо у домаћој и међународној научној заједници како би тема геноцида почињеног над Србима у НДХ коначно престала да буде предмет интересовања малобројних стручњака и постала професионална и морална обавеза читаве плејаде експерата у разним областима. Наш музеј ће наставити да даје свој допринос објективном и научном сагледавању те теме, као и убрзаном умрежавању релевантних установа. На одговорнима у тим установама је да коначно покажу свест и савест.
ГЛАС: Како гледате на то што поједине хрватске државне институције узимају све више учешћа у овој ревизији историје?
РИСТИЋ: Таква појава мало кога упућеног може да зачуди. Музеј жртава геноцида пажљиво прати ту појаву и њене погубне последице те покушава да одлучно и правовремено делује. Но, требало би имати у виду да је у Хрватској то државни пројекат иза кога стоје тамошње власти, а у који су активно укључене бројне установе, утицајни сегменти Римокатоличке цркве у Хрвата, медији, удружења, док се у Србији темом геноцида почињеног над припадницима нашег народа у НДХ континуирано и систематично бави искључиво Музеј жртава геноцида. Признаћете и сами да је то поприлично неравноправна борба. Нешто попут савременог Давида и Голијата. Уколико желимо да се трајно одупремо тим и таквим ревизионистичким тенденцијама које долазе из Загреба неопходно је да се окупимо око Музеја жртава геноцида и да дамо снажан одговор утемељен у чињеницама и њиховој научној интерпретацији.
Забране
ГЛАС: Да ли у контексту ове приче можемо посматрати и забрану доласка предсједника Србије у Јасеновац?
РИСТИЋ: Шири контекст истрајних и континуираних покушаја делимичне или потпуне ревизије, односно потпуне негације геноцида почињеног над Србима на подручју НДХ је, надам се, многима веома очигледан и несумњив. У том смислу је, нажалост, потпуно очекивана антицивилизацијска и противправна реакција хрватских власти које су недавно забраниле председнику Србије, непосредном потомку жртава тог истог геноцида, да посети највеће и најтрагичније стратиште српског народа у читавој нашој националној историји.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
