Дарко Радић за „Глас Српске“: Ни Вашингтон не управља имовином Тексаса

Став је ово који се све чешће може чути након што су интензивирани све отворенији напади појединих политичких структура на Српску, па и оних са Запада, у покушајима да је до краја оголе и развласте. Професор Правног факултета Универзитета у Бањалуци Дарко Радић каже да он као правник не може о томе полемисати, али и да је читава политичка и правна збрка настала због инсистирања из Сарајева да имовина Српске буде проглашена државном - суманута, бизарна, али и парадоксална.

- Стално заборављамо да су Дејтонски мировни споразум, значи и Устав БиХ, писали и кројили амерички правници. Експерти. И они су га на крају урадили по узору на онај који има Америка, коју чини 50 савезних држава, а према ком све што није изричито наведено и прецизирано на “националном” нивоу, односно у америчком Уставу, по аутоматизму је у надлежности савезних држава. Значи, ако нешто није специјално прописано Уставом, то онда припада Калифорнији или Тексасу. Неће из Вашингтона управљати имовином у поменутом Тексасу. Ни у Уставу БиХ нигдје се не помиње државна имовина. Да је тада у Дејтону неко хтио то дефинисати, урадио би то - каже у интервјуу за “Глас Српске” Радић поводом актуелних политичких превирања, која су БиХ увела у велику кризу, поручујући да овакви приједлози у вези са имовином изазивају подсмијех код људи који се озбиљно баве правом. 

ГЛАС: Да ли су Жељко Комшић и Денис Бећировић могли као чланови Предсједништва БиХ поднијети приједлог закона о имовини?

РАДИЋ: У Пословнику о раду Парламента БиХ стоји да предлагач закона може бити и само Предсједништво БиХ, али само у оквиру надлежности које су им дате Уставом. Питање имовине то сигурно није. Могу нешто предлагати, рецимо, око спољне политике или представљања државе у међународним организацијама. Друга ствар, државна имовина, као појам, не спомиње се нигдје у Уставу БиХ. И то чак Уставни суд БиХ не крије, већ тврди у образложењима неких одлука које су донијели у неком претходном периоду. То исто је својевремено констатовала и Венецијанска комисија. Дакле, све што није изричито прописано као надлежност институција БиХ, самим тим је у надлежности ентитета. Зато и на овај потез Комшића и Бећировића гледам из политичког угла, а не правног, јер то није посао Предсједништва. Ово је апсолутни преседан, да поједини чланови овог тијела покушавају да се баве имовином. Немају тај мандат.

ГЛАС: Зашто то онда раде, знајући да то није у складу са Уставом БиХ?

РАДИЋ: Као прво, подсјетио бих на предмет У-5/98. Подносилац захтјева је био Алија Изетбеговић. Он је те 1998. тражио да се оцијени сагласност Устава Српске с оним државним, а у погледу уређивања имовинских односа. Уставни суд је донио одлуку да је Српска надлежна да уређује на својим просторима имовинске односе. Касније, вјероватно под утицајем политике и разних других фактора, мијењају став, и то након само неколико година. Они 2011. сами себе демантују и доносе дијаметрално супротну одлуку у којој се први пут помиње појам “државна имовина”.

ГЛАС: Шта је у њој стајало?

РАДИЋ: Колико је та њихова одлука правно смијешна и парадоксална, може се видјети и из самог садржаја њихове одлуке у којој наводе да је државна имовина и у ријекама, морима, језерима. Па то нема нигдје на свијету. Вода и ваздух су општа добра и не могу бити ничије власништво. И то што нема нигдје у свијету, сада неки покушавају код нас. Поставио бих им питање, како је могуће да БиХ функционише већ 28 година од потписивања Дејтона, а да у Уставу БиХ не постоји појам државне имовине?! А онда се неко пробуди једног јутра и каже како то, наводно, постоји. Како је то могуће? Да је то надлежност БиХ, односно државних институција, па то би ваљда било ријешено када је Дејтонски споразум “кројен”. Како је, примјера ради, питање приватизације ријешено? Како је то Република Српска продавала свој капитал у државним предузећима, баш као и у случају ФБиХ?! Да постоји државна имовина, како неки то тврде, то не би било могуће.

ГЛАС: Како коментаришете садржај овог приједлога закона у којем стоји да је “БиХ носилац права власништва над цјелокупном државном имовином, док је други нивои власти могу користити”.

РАДИЋ: То фактички значи да нешто можете користити само док вам то “власник” дозволи. И то под његовим условима, које он одреди. Ово онда имплицира многе ствари. Ако би којим случајем БиХ била власник шума, вода, њива, онда сви прикупљени приходи од концесија иду “власнику”. Шта би било, рецимо, са градњом енергетских објеката које планира Српска? Знате ли колико је Комисија за концесије БиХ до сада издала рјешења? Нула. Није ниједно! Ако је имовина државна, зашто онда комисија није то урадила досад ни у једном случају?!

ГЛАС: Када би се десило да којим случајем ентитетска имовина буде подведена под државну, шта би то значило за Српску?

РАДИЋ: На овај начин Република Српска би остала без имовинских потенцијала, што значи да би у било каквим пословним релацијама била другачије доживљавана, јер не би имала своју имовину. Такође, питање је и која би уопште била сврха постојања одређених агенција, јавних предузећа, али и министарстава. Питање је да ли би опстале и “Шуме РС”. Све то би се у коначници одразило и на унутрашњу правну структуру у БиХ.

ГЛАС: Има ли начина да ова криза икако буде превазиђена?

РАДИЋ: Врло је једноставан начин - примијенити територијални принцип који је примјењиван и приликом приватизације државног капитала у предузећима и банкама.

Парадокс у Брчком

ГЛАС: Зашто није спорна, рецимо, имовина Брчко дистрикта?

РАДИЋ: Ту имамо једну ствар, која је у исто вријеме парадоксална, али и још једном илуструје да је та читава концепција “државне имовине” погрешна. У одлуци супервизора за Брчко стоји да су Република Српска и Брчко сувласници дистрикта, односно имовине. Значи, то је кондоминијум. Према томе, како је онда могуће да Република Српска буде сувласник у овом случају, а не може када је, рецимо, у питању шума на Романији?! Зато они који потежу ово питање у вези са имовином избјегавају да помињу ово.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.