Бројне колеге на комеморацији Лаушевићу: "Кад оду највећи, свијет застане, а небо се отвори да прими великана"

Да одају почаст пријатељу и колеги дошли су Драган Бјелогрлић, Воја Брајовић и Милица Михајловић, Миодраг и Бојан Кривокапић, Бранка Петрић, Милан Марић, Мањо Вукотић, те Божо Копривица, Зоран Живковић, Цаци Михаиловић, Мирослав Лекић, као и Петар Божовић, Весна Чипчић, Јелена Ћурувија, Дарко Бајић, Дејан Луткић, Мима Караџић, Катарина Гојковић, Вук Драшковић, Ивица Дачић, Југослав Пантелић…

У пуној Великој сцени "Љуба Тадић" комеморација је почела минутом ћутања, а директорка ЈДП Тамара Вучковић Манојловић рекла је да се "данас опраштамо од друга, колеге и пријатеља Жарка Лаушевића чији је живот био јединствен, баш као и његов таленат".

Услиједили су инсерти из бројних филмова и представа у којима је остварио незаборавне улоге попут "Колубарске битке", "Позоришних илузија"…

Воја Брајовић је у говору казао да умјесто да Лаушевић са ове сцене "говори Шекспира или Љубу Симовића, ми због античке трагедије сада говоримо о њему".

- Жарко је имао оно нешто што речима не може да се опише – због тога су га толико јурили и волели. Њега сада нема, али остаје наша љубав, поштовање и дивљење - поручио је Брајовић, преноси Нова.

На почетку свог обраћања Ирфан Менсур, близак Лаушевићев пријатељ и колега, обратио се глумчевој супрузи Анити и дјеци:

- Немојте неко сузу да је пустио, Анита, децо, знате какав је, наљутиће се… Недостајаће ми наши разговори док је био у Њујорку. Недостајеће ми текстови које ми је слао за његову књигу, и његово питање – 'Шта мислиш?' Драги моји, оде Жарко. Не пристајем на то, није фер - казао је Менсур.

Уплакани Воја Брајовић се обратио присутнима, те је испричао анегдоту са Жарком.

"Питају ме шта то чини Жарка Лаушевића великим", почео је Воја, те је описао причу једне жене која хтела да постане балерина, али у томе није успела. - Бићете те члан балета, али нећете балерина - пренио је ријечи једног званичника Воја балерини:

- Зашто? Ви немате што може подићи публику на ноге. Жарко је то имао - рекао је Брајовић.

Драган Бјелогрлић једва је прочитао говор на комеморацији Жарку Лаушевићу. Говор је натјерао сузе на очи скоро свима присутнима у Југословенском драмском позоришту.

- Када оду највећи, свет застане, звезде се ускомешају, дисање се заустави, срце се стегне, а небо се отвори да прими великана. Остајемо збуњени са огромном празнином. Жарка сам волео да гледам на сцени, волео сам да га гледам на платну, обожавао сам његов крупан план. Жарка сам волео да читам, волео сам његове слике и цртеже, волео сам са њим да радим, а највише од свега волео сам са њим да причам. Причали смо увек дуго и полако, о уметности и глуми, животу и животним искушењима, правди и неправди, нацијама, верама, историји, о свему. Сваки тај разговор, био он у Спужу или у Њујорку, да ли се дешавао у паузи снимања или у кафанама где се знала дочекати зора, уз пиће или уз кафу, сви ти топли људски разговори одисали су његовом господском дискрецијом, без задирања у саговорникову интиму - присјетио се Бјелогрлић.

Велики пријатељи и колеге посљедњи пут су се видели прије мање од мјесец дана, мало прије него што је Жарко заувијек отишао. Бјелогрлић га је посјетио у болничкој соби у КБЦ Бежанијска коса, где је сједио са њим и његовом супругом Анитом.

- Последњи беше пре мање од месец дана на тераси твоје болничке собе на Бежанијској коси. Био је топао, јесењи дан, јели смо телетину из "Дурмитора" и пили кока колу. Ти, Анита и ја смо причали дуго и полако, о свему и свачему. Нисмо ни приметили да нас је сустигла ноћ, време за растанак. Рекох ти тада како ми је то најлепши дан после дуго времена, нисам знао да ћу га памтити као један од најлепших у животу. Жарко је био у многих стварима јединствен. Имао је јединствен таленат, имао је јединствену уметничку снагу која га је као цунами носила кроз живот, непрестано се саплићући о његову крхку и танану душу. У том необичном споју настао је један надасве необичан живот, као да је неко виши од нас у њему изабрао јунака савремене античке драме кроз чији ће нам живот осликати време у којем смо живели и у којем још увек живимо. Кроз такав живот Жарко је суверено носио улогу трагичног јунака једног злог времена. Радио је то, као и све, достојанствено, мушки и људски. Ипак, његова крхка и лако ломљива душа то више није могла да издржи. Подлегла је ранама и отишла у непознато да тамо коначно нађе свој мир.

Последња слика... Ти стојиш, на тераси болнице Бежанијска коса... И даље си леп... Машеш ми и вичеш: "Видимо се, Бјело." Видимо се, Жаре мој. У неком бољем свету, ако заслужим да будем поред тебе.

Нека ти је вечна слава - рекао је Бјелогрлић, једва суздржавајући сузе.

Испраћај за кремацију је данас на Новом гробљу са почетком у 14 часова.

Познати драмски уметник Жарко Лаушевић преминуо је 15. новембра у 63. години, након краће и тешке болести.

Лаушевић је био један од најпознатијих и најпризнатијих југословенских и српских глумаца друге половине осамдесетих година.

Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду.

Био је члан Југословенског драмског позоришта, а прву улогу остварио је 1981. године у представи "Раскршће".

На матичној сцени играо је у бројним представама међу којима су "Хрватски Фауст", "Муке по Живојину", "Колубарска битка", "Баал", "Ваљевска болница", "Позоришне илузије", "Лажни цар Шћепан мали"…

Наступао је на бројним београдским и југословенским сценама у представама као што су Горски вијенац, Ромео и Ђулијета, Оригинал фалсификата, Мала, Чаруга, Мачка на усијаном лименом крову, Чекајући Годоа, Стаклена менажерија, Свети Сава, Кањош Мацедоновић… Играо је у више од тридесет филмских остварења међу којима су Игмански марш, Јагоде у грлу, Лепота порока, Шмекер, Догодило се на данашњи дан, Официр с ружом, Октобарфест, Браћа по матери, Оригинал фалсификата, Црни бомбардер, Боље од бекства, Нож, Смрдљива бајка, Лето када сам научила да летим…

Посљедњи пут, публици се поклонио на премијери филма "Хероји Халијарда" у октобру ове године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.