Благојевић: Уставни суд БиХ нема право да доноси привремену мјеру

Колумну преносимо у цијелости:

Међутим, мало људи зна, а још мање их је који би то хтјели јавно рећи, како Уставни суд БиХ према слову Устава БиХ нема право да доноси овакву привремену мјеру, не само у овом него и у случајевима других закона.

А још раритетнији податак је да је начин на који је тај суд себи ипак прибавио ту власт јединствен у свијету, у државама са тзв. апстрактном контролом уставности прописа која, да кратко подсјетим, значи право уставног суда да оцјењује правну ваљаност закона и других прописа по мјери одређеног устава.

Наглашавам ово зато што нема ниједне државе на свијету, осим БиХ, у којој би уставни суд сам себи, својим пословником, дао право да издаје своје привремене мјере којима забрањује примјену закона. Дакле, нигдје то, осим овдје, није учинио ниједан уставни суд, јер свугдје у свијету право на евентуално одређивање такве надлежности има само доносилац устава (уставотворац) или парламент када врши функцију доношења закона о уставном суду.

Не треба ићи далеко, довољно је погледати само уставе земаља из нашег окружења па видјети да, на примјер, Уставни суд Републике Србије, или Уставни суд Републике Хрватске (као и уставни судови свих држава које су некада биле републике бивше СФРЈ), није себи дао такво право својим пословником, јер им тако нешто не дозвољавају устави тих држава. И тако стоје ствари са уставима осталих држава које имају уставне судове.

И Устав БиХ спада у круг тих устава. Јер, када се о ради о тзв. апстрактној контроли уставности, Устав БиХ у члану 6. прописује да Уставни суд БиХ има искључиву надлежност да одлучује у споровима који по том Уставу настају између ентитета, или између БиХ и једног или оба ентитета, или између институција БиХ, о томе да ли је одлука неког ентитета да успостави специјални паралелни однос са неком од сусједних држава сагласна Уставу БиХ, као и да ли је неки члан устава или закона ентитета у сагласности са Уставом БиХ.

Како се види, нема на овом мјесту, а ни на било ком другом мјесту у Уставу БиХ, одредбе којом би било прописано право Уставног суда БиХ да одређује било какву привремену мјеру, а камоли мјеру којом забрањује примјену закона усвојених од стране надлежног парламента.

Такво право Устав БиХ није дао Уставном суду БиХ не само за поступак апстрактне контроле уставности прописа, већ ни у ономе што се назива апелационом јурисдикцијом тог суда, под коју спада одлучивање по апелацијама против пресуда и других одлука осталих судова у БиХ.

Устав БиХ једино даје право Уставном суду да усвоји своја правила о раду. Усвојити правила о раду не значи да тиме Устав БиХ даје право Уставном суду БиХ да сам себи одређује надлежности, проширујући их изван оних које му је тај устав одредио у свом члану 6. Ово стога што рад сваког органа треба разликовати од његових надлежности. То се учи на првој години основног студија права, када се студентима указује да је надлежност скуп правних овлашћења и обавеза да се обављају послови једног државног органа и њих у савременим државама одређује парламент, а не тај орган самовласно.

Тек када му парламент, уставом или законом, одреди дјелокруг послова (надлежност) сваки државни орган може својим пословником уређивати своју унутрашњу организацију и рад, али само у границама надлежности које су му одређене уставом или законом.

Отуда, примјера ради, Пословником Уставног суда Републике Хрватске тај суд није себи дао за право да намеће своје привремене мјере какве одређује Уставни суд БиХ. Није то учинио ни Уставни суд Републике Србије нити уставни суд било које друге државе са простора бивше СФРЈ. Да не идем даље у набрајању осталих примјера који то потврђују.
Откуд онда имамо ситуацију да Уставни суд БиХ одређује привремене мјере, каква је ова данашња у вези са Законом о непокретној имовини Републике Српске?

Одговор је једноставан, али и супротан слову Устава БиХ. Он лежи у чињеници да је Уставни суд БиХ доносећи своја Правила (то јест свој пословник) сам себи дао право да одређује и ове мјере. Уставни суд БиХ је то волшебно учинио тако што је најприје у преамбули својих Правила («Службени гласник БиХ», број 94/14) крајње волунтаристички, без икакве подлоге у Уставу БиХ, написао да су, наводно, «Правила Уставног суда БиХ једини правни акт којим се уређују питања поступка и организације тог суда». Ова тврдња Уставног суда напросто не одговара истини, јер ниједном својом одредбом Устав БиХ не забрањује Парламентарној скупштини БиХ да донесе закон којим би били уређени поступак и организација Уставног суда БиХ.

Осим тога, цитирана тврдња показује и да је, износећи је, Уставни суд БиХ превидио да ријечи «поступак и организација суда» не значе нити могу значити право одређивања сопствене надлежности.

Јер, поступак суд може водити само када му се претходно одреде надлежности, а њих, како је наглашено, не одређује ниједан суд, већ уставотворац у уставу или законодавац у закону којим уређује дату област друштвених односа. То су елементарне ствари када се ради о правном знању и владавини права.

Нажалост, упркос слову Устава БиХ, којим Уставном суду БиХ није дато право да сам себи одређује сопствене надлежности, тај суд је то ипак учинио, па је тако чланом 64. својих Правила сам себи дао право да, «на сопствену иницијативу или на тражење подносиоца захтјева или апеланта, одреди сваку привремену мјеру за коју сматра да је треба донијети у интересу странака или правилног вођења поступка».

Нема шта, школски примјер волунтаризма. И то ни мање ни више до у кући позваној да «подржи Устав БиХ», како је прописано чланом 6. став 3. Устава БиХ. Треба са тим упознати нашу јавност. Да барем зна, преноси РТРС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.