Благојевић: Република Српска се не смије претворити у празну љуштуру

Текст професора Благојевића објављујемо у цијелости:

Колико је несувисло инсистирање на томе да БиХ наводно има надлежност да путем Парламентарне скупштине БиХ донесе закон о утврђивању и располагању тзв. државном имовином, показује најједноставнији правни тест, сачињен од три дијела.

Први дио је чињеница која се запажа једноставним читањем текста Устава БиХ. Најприје се, не без разлога, у преамбули тог устава подсјећа на Женевске принципе из септембра 1995. године, којима је уговорено између Републике Српске и Федерације БиХ да Република Српска има 49 одсто територије, а Федерација БиХ 51 одсто, што значи да ова два субјекта ту територију уносе као своју и задржавају је и у дејтонској БиХ. Само тиме се може објаснити даља чињеница, а то је да нигдје потом у Уставу БиХ није прописано, ниједном ријечју, да БиХ има ишта од непокретности као своју имовину.

Истим разлозима, који су други дио правног теста о којем је овдје ријеч, се једино може објаснити чињеница да у Уставу БиХ нигдје, ниједном одредбом, није дата надлежност институцијама БиХ да могу доносити законе или друге прописе о било којем питању у вези са оним што задире у територију коју су Република Српска и Федерација БиХ унијеле као своје у БиХ, у омјеру 49:51 одсто.

Наиме, у списку надлежности БиХ, прописаних Уставом БиХ, нема ниједне којом би, макар и на посредан начин, БиХ била овлашћена да доноси законе о, рецимо, рудном благу и минералним сировинама као неизоставном дијелу непокретности које чине појам територије.

Умјесто тога, Устав БиХ у члану 3. таксативно одредивши надлежности БиХ, међу којима нема ниједне која би БиХ овластила да доноси било који пропис о утврђивању и располагању имовином, прописује да све остале владине, а то значи државне функције и овлашћења јесу надлежности ентитета.

Колико је ово важна чињеница може се видјети упоређивањем таквог уставног рјешења са рјешењима која о томе садрже устави неких других сложено уређених држава у свијету.

Ево само два примјера од више њих. Рецимо, члан 75. тачка 12) Устава Аргентине прописује искључиво право аргентинског Парламента да он, а не законодавни органи у федералним јединицама Аргентине, доноси закон о рударству, а то значи о свему што се односи на минералне сировине, чиме су те сировине проглашене имовином Аргентине.

Или, чланом 10. Устава Аустрије прописано је да савезна држава, а не њене федералне јединице, има уставну надлежност да доноси законе и друге прописе везане за рударство, шуме, шумско земљиште, воде.

Таквих или тим сличних одредаба напросто нема у Уставу БиХ.

Сада се, сасвим логично, поставља питање откуд да Аргентина и Аустрија, које сам узео као два примјера из низа других, имају таква уставна рјешења, а БиХ има сасвим другачија, иако је свима њима заједничко да нису унитарне него сложено уређене државе?

Одговор на ово питање, који је уједно и трећи дио теста с почетка овог текста, налази се у међународном праву. Једноставно речено, међународно право не садржи нити по природи ствари може да садржи иједну одредбу којом би државама наређивало како да уреде ова или друга питања. Зашто је то тако? Па зато што међународно право почива на принципу суверене једнакости свих држава, те забрани мијешања у било које питање које по својој природи представља унутрашње питање државе.

Зато је, дакле, свака држава једино надлежна да само она, својим уставом, уреди свако своје унутрашње питање. Она то стога може учинити на начин за који су се одлучиле Аргентина и Аустрија, или може, као у случају Устава БиХ, прописати да сва питања имовине и све друго што је у вези са тим уређују ентитети од којих је изграђена БиХ и од којих зависи и њено постојање.

Због тога би свако друго поступање, које се жели наметнути у БиХ, било противно како Уставу БиХ тако и међународном праву. Њиме бисмо дошли у ситуацију која је неодбрањива са становишта Устава БиХ и науке уставног права.

Наиме, када би се прихватило антиуставно тражење да Парламентарна скупштина БиХ доноси законе о утврђивању тзв. државне имовине и њеној расподјели, тиме би на неуставан начин Босни и Херцеговини биле прибављене и друге надлежности, чиме би ентитети били неуставно развлашћени не само од своје имовине него и од других најбитнијих уставних надлежности.

О овоме треба водити рачуна зато што, ако би Република Српска прихватила такво нешто, то не би значило само да се тиме одриче своје имовине, која јој припада према Уставу БиХ, већ би се тиме Република Српска одрекла и од других својих уставних надлежности.

Рецимо, ако би Република Српска пристала да се на нивоу БиХ донесе закон о тзв. државној имовини, такав закон не би имао само то значење него би на основу њега Република Српска изгубила и право да доноси свој закон о водама, закон о шумама, закон о гасу, закон о нафти, закон о рударству и друге сличне законе.

Јер, ако би дошло до тога онда би признавањем да институције БиХ доносе закон о тзв. државној имовини и њеној расподјели тим институцијама било дато право да доносе и све остале набројане законе, који се не могу доносити, а да претходно није утврђен титулар који одлучује о томе шта је државна имовина и коме она припада, преноси РТРС.

У томе је, дакле, додатна опасност за Републику Српску уколико би пристала да питања имовине уређује било која институција на нивоу БиХ, јер би то водило и у додатне надлежности тих институција да уређују и сва питања везана за шуме, шумско земљиште, воде, пољопривредно земљиште и рудна блага, односно све минералне сировине као необновљива и обновљива природна богатства која је могуће непосредно или посредно привредно користити.

И тиме би се, нажалост, омогућило довршење процеса претварања Републике Српске у празну љуштуру, што би био њен крај.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.