Благојевић: Правом против неправа

Благојевић је указао на чињеницу да Шмит није високи представник у БиХ и да његова тврдња да ће ускоро "нешто урадити са државном имовином што ће се односити на Српску" - нема основа ни у међународном праву нити у унутрашњем праву БиХ.

Према његовим ријечима, такав основ немају ни захтјеви лидера СДА Бакира Изетбеговића упућени Шмиту да "осигура идентична рјешења у ФБиХ и Српској у погледу надлежности Дома народа Парламента ФБиХ и Вијећа народа Републике Српске, те ентитетских предсједника и потпредсједника".

Благојевићев текст под називом "Правом против неправа" Срна преноси у цијелости:

Синхронизовано или не, чињеница је да су у првој половини октобра 2022. године готово у истом дану Кристијан Шмит и Бакир Изетбеговић изнијели тврдњу, односно захтјеве према Републици Српској. Шмит је изрекао тврдњу да ће ускоро "нешто урадити са државном имовином што ће се односити на Српску", док је Изетбеговић упутио захтјев Шмиту да "осигура идентична рјешења у ФБиХ и Српској у погледу надлежности Дома народа Парламента ФБиХ и Вијећа народа Републике Српске те ентитетских предсједника и потпредсједника", при чему Изетбеговић износи како "тренутна рјешења додатно дискриминишу Бошњаке и Хрвате у Српској". Како Шмитова тврдња, тако и Изетбеговићеви захтјеви немају основа ни у међународном праву ни у унутрашњем праву БиХ, из разлога на које кроз својеврсне одговоре указујем у наставку.

1. Кристијан Шмит, све и да је именован за високог представника одговарајућом резолуцијом Савјета безбједности УН, не би имао право да у БиХ било шта намеће у погледу било којих питања, па и питања државне имовине. То питање је наша унутрашња ствар и према Уставу БиХ та имовина припада ентитету на чијој се територији налази.

Ово стога што Устав БиХ ниједном својом одредбом и ниједном својом ријечју не прописује да БиХ има своју имовину, да је рецимо нека шума, ријека, грађевинско или пољопривредно земљиште имовина БиХ. Не, ниједном ријечју Устав БиХ то није прописао.

Насупрот томе, преамбула Устава БиХ јасно говори, позивајући се на Женевске принципе из септембра 1995. године, да Република Српска има 49 одсто територије, а ФБиХ 51 одсто, што говори да је Република Српска у БиХ унијела своју територију, па су њене и непокретности које се налазе на тој територији.

Најзад, Устав БиХ ниједном одредбом није прописао да БиХ има било какву надлежност да доноси закон о питању имовине, већ је та надлежност истим Уставом дата ентитетима, сваком на његовој територији. Према томе, сасвим је јасно да ниједан орган са нивоа БиХ нема надлежности за питања имовине, а камоли појединац звани Кристијан Шмит, јер нити је он високи представник нити, све и да то јесте, он према унутрашњем праву БиХ, а ни према међународном праву, може имати овлашћење да намеће било који акт у БиХ.

2. Што се тиче захтјева Бакира Изетбеговића, ту се мора знати да Устав БиХ спада у ред оних устава држава федералног типа у свијету који ни на који начин не одређује својим ентитетима како треба да буде уређен било који ентитетски орган и које надлежности ће имати или неће имати. У том погледу Устав БиХ даје, како се то назива у науци уставног права, потпуну организациону уставну аутономију ентитетима да слободно уреде систем
организације сопствене државне власти на својој територији.

Управо због тога ниједан орган са нивоа БиХ, укључујући и Уставни суд БиХ, нема уставно право да намеће Републици Српској какве ће надлежности имати њено Вијеће наарода те предсједник и потпредсједници Републике Српске. Стога и ни било који појединац, укључујући странца Кристијана Шмита, нема нити може имати право да он намеће шта ће бити надлежности било ког органа Републике Српске, јер се тиме на најгори могући начин флагрантно крши владавина права, као уставни принцип прописан у члану 1. Устава БиХ, којим је прописано
да БиХ почива на том принципу, а то значи да сваки орган може радити само оно што му је Уставом дозвољено и ништа више од тога.

3. Зато бих, завршавајући ове одговоре, подсјетио на правну могућност која стоји на располагању српском члану Предсједништва БиХ још од 1997. године. Наиме, када се у децембру те 1997. године у Бону састао скуп чије постојање није прописано, тачније речено није дозвољено ниједним извором међународног права, а који је себе самовољно назвао савјетом за примјену мира у БиХ, и када је тај скуп у једном од тзв. бонских закључака рекао да он овлашћује ОХР да намеће своја "рјешења" у БиХ, то је било грубо и противправно мијешање у унутрашње послове БиХ као државе чланице УН, што је забрањено члановима 2. и 77. и 78. Повеље УН као највишег правног акта међународног права.

Повеља УН у тим својим члановима јасно прописује и забрањује најприје свим својим органима, а тиме и свим другим државама те сваком појединцу да се на било који начин мијешају у унутрашње ствари било које друге државе чланице УН. Другим ријечима, Повеља УН забрањује свакоме, ма како моћан био, да се мијеша у питање коме на територији државе чланице УНа припадају непокретности, да ли тој држави или њеним државама чланицама, да ли ће неко понашање бити или неће бити прописано као кривично дјело и друга питања, јер та и сва друга унутрашња питања има право да законом уређује само држава чланица УН о којој је ријеч, у складу са унутрашњим надлежностима прописаним њеним уставом.

Стога, када су у децембру 1997. године у Бону чланови фантомског савјета за примјену мира, а то су били САД, Њемачка, Велика Британија, Француска, Италија /и друге државе чији списак је подужи/, међу собом договориле закључак да ОХР наводно може у БиХ да намеће своје акте, тиме је свака од тих држава појединачно, и све оне заједно, на најгрубљи начин повриједила Повељу УН, оне њене чланове које сам претходно навео, чиме су повриједиле суверенитет БиХ као чланице УН. Зато је противправно позивање ОХР на бонске закључке из децембра 1997. године, на које закључке се ОХР иначе увијек позива када диктаторски намеће своје акте, јер се тим закључцима грубо руши Повеља УН, суверенитет БиХ и међународно право.

И зато Предсједништво БиХ има право да покрене тужбу пред Међународним судом
правде против свих оних држава које су у децембру 1997. усвојиле те бонске закључке, јер су њима свака од њих понаособ и све оне заједно прекршиле Повељу УН, суверенитет БиХ и међународно право.

Стога новоизабрани српски члан Предсједништва БиХ треба да на првој наредној сједници тражи да се на дневни ред Предсједништва БиХ уврсти та тачка и поднесе тужба од стране БиХ против наведених држава Међународном суду правде и тражи поништење противправних бонских закључака, као и једнако противправних закључака тог истог савјета за примјену мира, његовог тзв. управног одбора, којим су они, противно Повељи УН, себи самовласно дали право да тамо некад 2008. године они одреде када ће бити крај мандата ОХР, иако из Анекса 10 Дејтонског споразума јасно произилази да право да тражи престанак мандата ОХР има само нека од страна потписница тог Анекса 10, а то су Република Српска, ФБиХ или БиХ.

За очекивати је да такав приједлог српског члана Предсједништва БиХ неће бити прихваћен, али зато одмах након тога Народна скупштина Републике Српске треба да затражи од Републике Србије да она, као потписник и уговорна страна Општег оквирног споразума за мир у БиХ, поднесе наведену тужбу. Јер, потписивањем тог Општег оквирног споразума за мир у БиХ бивша СР ЈУГОСЛАВИЈА, а сада Србија као њен правни насљедник, се обавезала не само да ће поштовати него и да ће ПРОМИЦАТИ Устав БиХ, а то значи да ће ПРОМИЦАТИ и суверенитет БиХ прописан тим уставом, који је флагрантно повријеђен бонским закључцима и радњама ОХР који се увијек ослањао на те противправне закључке.

На све ово изнова указах зато што, имајући у виду све претходне доказе и аргументацију, и Србија на основу међународног права има пуно право да, ако то неће остала два члана Предсједништва БиХ, она поднесе тужбу Међународном суду правде против наведених држава из фантомског савјета за примјену мира у БиХ. Само том тужбом и пресудом Међународног суда правде, који тужбу не може одбити јер би тада и сам повриједио Повељу УН, прекинуће се поданички статус становништва у БиХ /које је поданик ОХР-а/.

Овдашњем становништву само на тај начин може бити враћен отети статус истинских грађана, док ће истовремено бити онемогућено да све претходно наведене државе и ОХР имају колонизаторски однос према БиХ, којим се на најгрубљи начин повређују Повеља УН и комплетни систем међународног права.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.