Благојевић: Међународни суд правде против ОХР-а

Текст професора Благојевића преносимо у цијелости:

Има један случај из Међународног суда правде који је, иако се не односи непосредно на нас, од и те какве важности за нас. Ради се о Савјетодавном мишљењу које је тај суд, као највиша судска инстанца Уједињених нација, дао 25. фебруара 2019. године, у предмету број 1164.

Радило се о захтјеву Генералне скупштине УН изнијетом у њеној Резолуцији број 71/292, којом је од Међународног суда правде затражено савјетодавно мишљење о томе да ли је процес деколонизације Маурицијуса био законито окончан у смислу међународног права.

За правилно разумијевање овог питања неопходно је подсјетити на то да је Република Маурицијус (острвска држава у југозападном дијелу Индијског океана, око 855 км источно од Мадагаскара, а 2.000 км од обала источне Африке) стекла независност 1968. године и постала држава чланица УН-а.

Међутим, током преговора са Маурицијусом о његовој независности, Велика Британија је за себе самовласно издвојила 58 удаљених маурицијуских острва, познатих као Архипелаг Чаго, и оставила их под својом управом.

Та британска управа над наведеним архипелагом настављена је и након независности Маурицијуса 1968. године и траје све до данас.

Управо из тих разлога Генерална скупштина УН је својом Резолуцијом број 71/292 од Међународног суда правде затражила савјетодавно мишљење о томе да ли је процес деколонизације Маурицијуса био законито окончан у смислу међународног права.

Поступајући по том захтјеву Међународни суд правде је 25. фебруара 2019. године дао своје мишљење у којем је веома јасно навео да, према међународном праву, процес деколонизације Маурицијуса није законито довршен у погледу Архипелага Чаго и да је Велика Британија под обавезом да оконча своје управљање над тим архипелагом, што ће рећи да оконча своје управљање и над тим дијелом територије Републике Маурицијус.

Најзад, истим мишљењем Међународни суд правде је, у битном, одлучио и да су све друге државе чланице УН-а под обавезом да сарађују са УН како би се окончало овакво управљање Велике Британије.

Овакво поступање Међународног суда правде је веома важно за све нас овдје у Републици Српској и БиХ, с обзиром на разлоге које је Међународни суд правде дао за такво своје савјетодавно мишљење, а који су у потпуности примјењиви и на колонијално управљање над БиХ које у континуитету од 26 година врши неколико држава, међу којима и Велика Британија, путем правно непостојећег тзв. Савјета за примјену мира, његовог тзв. Управног одбора и бројних високих представника.

Та машинерија је, супротно међународном праву и Уставу БиХ, себи додијелила право да управља БиХ, као да је она њихова колонија, а не међународно призната држава чланица УН-а, па су тако својим мултилатералним уговором из Бона (децембар 1997. године), којег су маскирали као наводне Бонске закључке, за које их не овлашћује ниједан извор права на свијету, наводно овластили високог представника да овдје у БиХ намеће своју вољу као устав и закон.

Све то је флагрантни облик колонијалног управљања над БиХ, баш као што и Велика Британија колонијално управља над Архипелагом Чагом.

Управо подвргавајући то незаконито управљање сопственој анализи, Међународни суд правде је у случају овог архипелага у свом савјетодавном мишљењу од 25. фебруара 2019. године између осталог истакао неколико чињеница од кључне важности на које сажето указујем у наставку, јер су важне и за колонијално владање ОХР-а над нама.

С тим у вези треба имати у виду да Међународни суд правде у овом случају у образложењу своје одлуке полази од, и све вријеме се држи, права народа на самоопредјељење, а то право по природи ствари у себи садржи и право народа да сам или путем институција своје државе, то јест суверено, одлучује о свим питањима од важности за његов живот, а не да то над њиме чине друге државе или појединци.

То је сама есенција императивног општег начела суверене једнакости држава, које је тако јасно прописано Повељом УН-а.

Оно је врховни закон у односу према свакој држави и свако супротно поступање, од стране било кога, значи гажење Повеље УН и права народа на самоопредјељење.

Дакле, Међународни суд правде у параграфу 146. свог савјетодавног мишљења у овом предмету подсјећа на сврху УН-а, а то је поштовање начела једнакости (једнаких права), то јест оне суверене једнакости држава, и права народа на самоопредјељење.

Полазећи од тога, Међународни суд правде даље указује (параграф 148) да из обавезе поштовања начела једнакости и права народа на самоопредјељење, Повеља УН-а чак и тзв. несамоуправним територијама (каква је у конкретном случају Архипелаг Чаго) омогућује право да управљају саме собом.

Овај став Суда је од кључне важности. Наиме, ако несамоуправне територије, а то су све оне територије које нису државе, имају право да саме собом управљају, онда то право тим прије важи за сваку државу чланицу УН.

Јер, то је јасно прописано најприје чланом 2. алинеја 2. Повеље УН, према којој УН почива на начелу суверене једнакости свих држава њених чланица, а затим је допуњено одредбом члана 2. алинеја 7. Повеље УН, која прописује да ништа у тој Повељи на даје овлашћење УН-у, а то значи ни било којој другој држави, да се мијешају у питања која се по својој суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе.

Међународни суд правде у савјетодавном мишљењу у случају Архипелага Чаго даље истиче (параграф 153) да Резолуција Генералне скупштине УН-а број 1514 садржи исказе нормативног карактера, којима афирмише да сви народи имају право на самоопредјељење и да прокламује "неопходност брзог и безусловног окончања колонијализма у свим његовим облицима и манифестацијама".

Апострофирах ове ријечи зато што су оне апсолутно актуелне и примјењиве на нас овдје у БиХ.

Наиме, када Међународни суд правде с правом истиче неопходност, боље рећи обавезу, брзог и безусловног окончања колонијализма у свим његовим облицима и манифестацијама, он се тиме не фокусира само на случај Архипелага Чаго, већ се та обавеза треба испуњавати генерално, у свим другим случајевима, с обзиром на то да колонијализам има бројне облике и манифестације.

Несумњиво је да је владање над БиХ од стране држава чланица тзв. Савјета за примјену мира у БиХ, као и владање високог представника које почива на том Савјету, један од облика и манифестација колонијализма, с тим што то није владање над неком несамоуправном територијом него над државом чланицом УН-а, чиме су евидентно згажене све норме међународног јавног права, јер ниједна од тих норми то не дозвољава.

Напротив, свака од њих то више него јасно забрањује и сматра тешком повредом начела суверене једнакости држава, а тиме и тешком повредом међународног права.

Све то, у битном, истиче и Међународни суд правде када у предметном савјетодавном мишљењу између осталог објашњава (параграф 158) да се начело самоопредјељења дефинише као потреба да народ слободно изрази своју вољу.

Нема слободног изражавања воље од стране народа ако му умјесто тога други, па још у сувереној држави чланици УН, намећу своју вољу као устав или закон.

С обзиром на претходно изложено, не чуди што је Међународни суд правде у предметном савјетодавном мишљењу закључио да континуирана колонијална управа Велике Британије над Архипелагом Чаго представља погрешан акт који повлачи њену међународну одговорност као државе, или, како то суд каже у службеној верзији на енглеском језику: "...ит фоллоњс тхат тхе Унитед Кингдом'с цонтинуед администратион оф тхе Цхагос Арцхипелаго цонститутес а њронгфулл ацт ентаилинг тхе интернатионал респонсибилитиy оф тхат Стате".

Цитирана реченица Међународног суда правде је од пресудне важности и за окончање колонијалног понашања према БиХ од стране високог представника и држава чланица тзв. Савјета за примјену мира у БиХ и његовог тзв. Управног одбора.

Како, на који начин? Па једноставно тако што ако Велика Британија крши међународно право, а Међународни суд правде је управо тако одлучио, тиме што не поштује право народа на самоопредјељење, јер Велика Британија, а не тај народ, управља неком несамоуправном територијом, онда Велика Британија и све остале државе чланице тзв. Савјета за примјену мира, као и сви високи представници, још горе поступају кршећи суверенитет БиХ као државе, тиме што нам они одређују и намећу шта ће овдје бити устав и закон.

Вјерујем да Међународни суд правде није био свјестан како је овим својим савјетодавним мишљењем осудио колонизаторско понашање Велике Британије (и ОХР-а) не само према Архипелагу Чаго, већ и према нама овдје у БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.