Август 1995: Сјећања која не блиједе и бол који остаје

Овим ријечима за “Глас Српске” Ђурђица Драгаш Вуковљак, тада 21 годишња дјевојка, описује сјећање на болне августовске дане прије 29 година, када је започела хрватска војно-полицијска акција на Републику Српску Крајину.

Сјећања на август те 1995. године никада неће изблиједјети и она ће је пратити док је жива, као и друге људе са којима је све до 4. августа дијелила исто небо, ваздух и земљу.

- Били смо различитих животних доба и из различитих породица, али нас је све што се десило тих дана спојило. Верујем и да сви људи који су били у избегличкој колони живот деле на два дела, односно онај који је био пре “Олује” и онај после тога - наводи Ђурђица, која је недавно објавила збирку пјесама “Јер... ми смо иста крв”, а која је посвећена страдању Срба у Независној држави Хрватској (НДХ) за вријеме Другог свјетског рата.

Сјећања на избјегличку колону, односно на оно што су други назвали “Олујом”, настоји да не зове тако, јер то је просто био
егзодус, односно етничко чишћење које су извршиле регуларне јединице хрватске војске.

Првих дана августа сваке године посебну пажњу треба да посветимо несталим и убијеним из избјегличке колоне, људима који су изгубили најближе, али и онима који ни дан-данас не знају гдје су им најближи страдали, гдје су сахрањени и да ли су уопште сахрањени.

- Зато је прича несталих најтежа. Замислите да неко скоро 30 година не зна судбину некога ко му је био близак. Чини ми се да то боли некада више и од саме смрти, губитка вољене особе - испричала је са тугом у гласу Ђурђица.

Сваки почетак августа код Ђурђице управо због тога оживи онај страшан осјећај и страх од прије 29 година, гдје су тата, баба, деда, ујак...

- Када смо изашли из стана, нисмо сви били на истом месту у колони. Мајка, ја и сестра биле смо на једном месту, тата на другом, баба и деда на трећем у колони, а опет ујак на неком четвртом. То су, бар мени, најтежа сећања на “Олују”. Ми смо имали ту срећу да се након три, четири дана сви сретнемо и окупимо баш у Бањалуци, али многи то нису имали, изгубили су чланове своје најуже породице - наводи Ђурђица.

Гласине да је колона бомбардована, али не и тачно гдје продубиле су оне додатне страхоте, јер сви који су натјерани да напусте своје огњиште имали су у камионима и аутомобилима на различитим локацијама најуже чланове своје породице, комшије, пријатеље....

- Тек касније смо сазнали да се то десило на Петровачкој цести, али сви су тих дана мислили да је неко њихов био у тим камионима и аутомобилима који су погођени. То ми је доминантан осећај и увек се тога сећам. Те ужасне стрепње и страха да ли ћемо сви изаћи и наћи се на једном месту - наводи Ђурђица, која додаје да у кругу породице често причају о болним данима августа 1995. године.

Сјећање на живот, прије егзодуса, наводи, мора бити сачувано, јер је то једина шанса да се бар на неки начин очува један народ, народ Републике Српске Крајине.

- Нажалост, реч је о народу који је прилично заборављен и не мисли нико о њему, а нажалост нема ко ни да мисли, јер немамо више простор на којем смо живели, а самим тим ни своју Републику Српску Крајину - испричала је Ђурђица, која наводи да данас нема гдје да оде и врати сјећања на дана свог одрастања, јер све што су имали је порушено или одузето.
Породицу Драгаш прати и несрећа дуплих избјеглица.

- Из Госпића смо изашли 1991, а само четири године касније, односно 1995. протерала нас је “Олуја”. Све оно што је било у
селима око Госпића, одакле су ми родитељи, је порушено, посебно у татином селу Дивосело где данас нема ниједне куће која је читава - казала је Ђурђица, која упркос свему не губи наду да ће једног дана успјети да обнови родну кућу, да би имала гдје да се врати, па бар и да преспава.

Ђурђица је прије два мјесеца објавила и пјеснички првенац “Јер... ми смо иста крв”, а у тој збирци стихови су посвећени страдању српског народа у НДХ за вријеме Другог свјетског рата.

- Песме су посвећене страдању Срба на простору Лике, мог завичаја и мојим прецима који су страдали у Дивоселу. То је једно од најстрадалнијих места на простору бивше Југославије, где је само у току једне ноћи убијено око хиљаду становника. Ту су страдали чланови моје најуже породице, стриц и тетка, који су у то време били деца од четири, пет година. Баба и деда су неким чудним сплетом околности преживели рањавање и губитак читаве породице - наводи Ђурђица.

Управо то је био мотив да почне да пише и да својим прецима и свим осталим страдалим Србима ода пошту и на тај начин.

- Кроз песме желим да подсетим на страдање Срба у НДХ. Толико је тих места да их не можемо ни избројати. Морамо да их се сећамо. Ништа горе није од заборава. Јер заборав је гори и од страдања. Он је коначан. Уколико заборавимо, то је крај. Ништа након тога не можемо да учинимо - поручује Ђурђица и додаје да су све пјесме у
збирци “Јер... немамо право на заборав” позив, али и молба, да страдале никада не заборавимо.

Владе Српске и Србије данас у Лозници обиљежиће Дан сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској злочиначкој
војно-полицијској акцији “Олуја”.

Злочиначка акција “Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције те јединица ХВО-а на
подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.

Према подацима “Веритаса”, током “Олује” из домова је протјерано више од 220.000 крајишких Срба, а на евиденцији се налазе имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од којих 1.236 или 65 одсто цивила, међу којима су око три четвртине били старији од 60 година.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и
Младену Маркачу окарактерисао је поргом “Олуја” као удружени злочиначки подухват, с циљем трајног и присилног протјеривања највећег дијела Срба из Републике Српске Крајине. Међутим, у другостепеној пресуди такве тврдње су одбачене и хрватски генерали су ослобођени свих оптужби, уз наводе да у Крајини јесу почињени тешки злочини над Србима.

Међународни суд правде је у фебруару 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након “Олује” догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да “није доказана специфична геноцидна намјера”.

У Хрватској се 5. август слави као “дан побједе и домовинске захвалности”, док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости и сјећања на прогнане и убијене Србе.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.