Уз химну “Боже правде” у Солуну сахрањен деда Ђорђе Михаиловић

Сахрани су присуствовали предсједник Републике Српске Милорад Додик и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Никола Селаковић, а чувара Зејтинлика на вјечни починак испратили су и родбина, поштоваоци, делегације Србије и Грчке.

Деда Ђође је сахрањен у гробници поред оца и дјeда који су, такође, чували гробове српских јунака погинулих на Солунском фронту.

-Данас смо испратили јунака српског народа Ђорђа Михаиловића који је сачувао од заборава страдање српског народа - рекао је Милорад Додик.

Додао је да је деда Ђорђе његовао успомене на страдање српског народа у прошлом вијеку.

Истакао је да се српски народ држао као заједница управо захваљујући људима као што је био Ђорђе Михаиловић.

- Он је посветио свој живот томе да се не забораве страдали српски војници - навео је Додик.

-Ђорђе Михаиловић имао је, пред крај свог земаљског живота само једну жељу - да почива крај оца Ђура и деде Сава и међу својом браћом и земљацима, војницима славних српских пукова и дивизија из Првог светског рата - изјавио је Никола Селаковић.

Он је рекао да има велику част то што данас у име предсједника Србије Александра Вучића, у име Владе Србије, али и у своје име као министар при чијем ресору је 60 година радио Ђорђе Ђуров Михаиловић, може да се обрати и одржи посљедње слово, њему који их је данас окупио, наведено је у саопштењу Министарства.

-Српски великани често су живјели и умирали ван Србије. Данас, наши племићи, књижевници, научници широм света почивају далеко од Отаџбине, коју су задужили за живота својим постигнућима - истакао је Селаковић.

Према његовим ријечима, над њиховим свијетлим гробовима, када нас пут до њих нанесе, пуштамо сузу поштовања и захвалности, али и кривице, знајући да им је готово свима посљедња и неуслишена жеља била да почивају у отаџбини, међу својима.

-Неке од њих смо кроз историју успели да пренесемо кући, и од Херцеговачке Грачанице до Стражилова изникли су белези наше вечне националне захвалности - цркве, меморијали, споменици. Али, како да се српски народ одужи некоме ко великих жеља није имао, некоме ко је, попут наших светитеља, био оличење скромности? - запитао се он.

Деда Ђорђе није био рођен у Србији, рекао је Селаковић и додао да је постојбина његових Михаиловића био “дични” Грбаљ у Боки Которској, али да у животу није упознао много људи који су Србију вољели више од њега и дичили се својим српством до посљедњег даха.

-Свако ко га је познавао зна да је његова љубав била несебична и безинтересна, али и да је волео неку идеалну Србију, јер живот је провео чувајући најбоље из рода српског. Његово срце стремило је, као у песми, увек негде тамо далеко, далеко од мора, ка неоствареним животима свих ових наших јунака и мученика сахрањених на Зејтинлику - поручио је Селаковић.

Он је рекао да му данас са достојанственом тугом преносимо поздраве читавог српства, са свих страна, да га поздрављају десетине хиљада потомака наших ратника које је чувао, генерације српских матураната које је примао увијек раширених руку и водио их у страдалну и славну епопеју Великог рата, поздравља га свако од нас коме је по презимену знао одакле је и у којој дивизији и пуку су му служили преци.

-Последњи поздрав шаљу му и наша браћа и сестре са Косова и Метохије за које је увек питао и увек нас бодрио речима да у борби истрајемо. И управо са тих страна наш народ му, у знак захвалности и као обећање да ће бити упамћен, шаље симболичан покров - по грумен слободне земље из Србије, Републике Српске и Црне Горе - истакао је Селаковић.

Према његовим ријечима, читавих шест деценија учио је многе генерације младих како се воле српски народ и Србија.

-Био је чувар сећања и васпитач, а учио нас је да нема веће части од оне да се служи Отаџбини, и да сваки посао, ако је частан, није посао, већ позив и послушање. У том смислу, он је читав живот, иако без ратног распореда, био прави српски војник - истакао је Селаковић.

Ђорђе Михаиловић, који је чувао сjећање на страдање српских војника на Солунском фронту као свети грал и лучу живота, преминуо је 2. јула, у 96. години.

Рођен је у Солуну 1. маја 1928. године. Био је трећа генерација Михаиловића, чувара српске историје и сени српских војника погинулих током пробоја Солунског фронта. Знао је причу о скоро сваком страдалом јунаку чије кости почивају на Зејтинлику.  На том гробљу које је једно од најзначајнијих симбола српског националног бића почива 7.441 ратник.

Одликован је Орденом српске заставе другог степена. Прijе 10 година о њему је снимљен документарни филм "Посљедњи чувар".

Прије двије године, тадашњи министар спољних послова Никола Селаковић, и директор Управе за сарадњу са дијаспором Арно Гујон уручили су му у име државе признање "Мајка Србија", а 2020. добио је и спрски пасош, што му је била животна жеља, захваљујући министру Ивици Дачићу коме се повјерио, а кога је као и бројне спрске званичнике и сваког грађанина Србије и шире, децењима дочекивао на српском војничког гробљу на Зејтинлику.

-Живео сам за дан када ми је Србија доделила држављанство. Живео сам, једнако, као и у нади да доживим стогодишњицу пробоја Солунског фронта, а вама сам то, онда, поверио. Дочекао сам, ето, и једно и друго -  рекао је Михаиловић тог дана када му је пасош уручен.

Додао је да је то признање и за њега и за његове претке, који су обављали ту часну дужност.

О чика Ђорђу написана је и књига "Чувар светих хумки", а у Републици Српској снимљен је филм "Чувар части и поноса - Ђорђе Михаиловић"

Први чувар гробља био је деда чика Ђорђа, Саво, солунски добровољац, рођен 13 километара од Котора, у Грбљу, кога је, како неки извори кажу, краљ Александар именовао на чело државне комисије да сакупи посмртне остатке сабораца и пријатеља са бојишта и 250 гробаља широм Солунског фронта.

О њиховим гробовима бринуо се до 1928. године, када је умро и када је чување започете традиције, али и историје, наставио Ђођев отац Ђуро који је гробове српских јунака сачувао током Другог свјетског рата од нацистичке пљачке, понекад и лукавством.

Након смрти 1961. године ту личну часну дужност, више од шест деценија неуморно са великом љубављу и преданошћу обављао је чика Ђорђе.

Сваког путника намјерника дочекивао је са шајкачом, у војничкој јакни и цокулама, и уз питање ''одакле сте'' причао причу о погинулим јунацима тога краја, а није било мјеста у Србији за које није чуо иако никада није био, јер је из сваког бар неко страдао на Солунском фронту.

Када му је уручена награда "Мајка Србија", за изузетан допринос, резултате и заслуге постигнуте у области односа матичне државе и дијаспоре,  чика Ђорђу рекао је: "Ја сам сиромах из сиромашне породице. Нисам био ни много добар ђак. Волео сам само историју и географију. Цео свој живот посветио сам гробљу".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.