Шта у реалности значи потjерница и како ће она утицати на руског лидера и руску елиту

МКС је навео у саопштењу да је Путин наводно “одговоран за ратни злочин противправне депортације становништва (дјеце) и противправног пресељења становништва из окупираних подручја Украјине у Руску Федерацију”.

МКС је такође издао налог за хапшење Марије Алексејевне Лвове-Белове, комесарке за права дјетета у Канцеларији председника Русије, због сличних оптужби.

Одлуку Међународног кривичног суда поздравили су високи украјински званичници.

Због чега је издат налог за хапшење?

Суд је издао налоге за хапшење руског предсједника и руске комесарке за права дјетета у вези са принудном депортацијом дјеце из Украјине у Русију, а многе од њих су усвојиле руске породице.

Присилна депортација становништва призната је као злочин према Римском статуту којим је успостављен суд у Хагу. Русија је била потписница Римског статута, али се повукла 2016. рекавши да не признаје надлежност суда.

Иако сама Украјина није потписница суда у Хагу, она је МКС-у додјелила надлежност да истражује ратне злочине почињене на њеној територији.

Четири посјете главног тужиоца МКС-а Карима Кана током прошле године довеле су до пресуде да „постоје разумни разлози да се вјерује да Путин сноси индивидуалну кривичну одговорност” за отмице дјеце.

Шта то значи у стварности?

Пошто Русија не признаје суд и не изручује своје грађане, мало је вјероватно да ће Путин или Лвова-Белова у скорије вријеме бити предати суду.

Али издавање налога остаје веома значајан тренутак из више разлога. То шаље сигнал високим руским званичницима – војним и цивилним – који би могли бити подложни кривичном гоњењу, било сада или у будућности, и додатно би ограничили њихову могућност да путују у иностранство, укључујући и учешће на међународним форумима.

Шефови држава и влада и имунитет

Иако МКС не признаје имунитет шефовима држава у случајевима који се односе на ратне злочине, злочине против човјечности или геноцид, Јужна Африка је одбила да спроведе налог МКС за хапшење суданског диктатора Омара ал-Башира током његове посјете 2015.

Преторија је тврдила да „не види обавезу према међународном праву и Римском статуту да ухапси тренутног шефа државе (МКС) која није подржала суд као што је Омар ал-Башир”, а неколико других земаља које је посјетио такође је одбило да га ухапси.

Хапшење бившег чилеанског диктатора Аугуста Пиночеа у Лондону 1998. године по међународној потјерници коју је издао шпански судија Балтасар Гарсон илуструје потешкоће везане за питања имунитета.

Пиноче је тражио имунитет као бивши шеф државе – захтјев који су британски судови одбацили – али је на крају британски министар унутрашњих послова Џек Строу дозволио Пиночеу да се врати кући због лошег здравља, пише “Гардијан”.

Која је онда поента?

Иако се Путин сада чини сигурним у своју власт и безбједан од екстрадиције, неки будући лидер Кремља може да одлучи да је политички боље да га пошаље у Хаг него да га штити.

Британски лист наводи да је добар примјер Слободан Милошевић, бивши предсједник Југославије, кога је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију оптужио за низ оптужби за ратне злочине 1999. године.

Усред борбе између кључних супротстављених личности у Србији након Милошевићевог пада са власти 2001. године, премијер Зоран Ђинђић је игнорисао судску одлуку о забрани екстрадиције и наредио пребацивање Милошевића у Хаг, рекавши: „Свако друго рејшење осим сарадње (са Хагом) би земљу довела до катастрофе.”

Милошевићево хапшење услиједило је након притиска на југословенску владу да притвори бившег предсједника или ризикује да изгуби значајну америчку економску помоћ и зајмове од Међународног монетарног фонда и Свјетске банке, пише “Гардијан”.

Да ли ће Путин напуштати Русију?

Налог за хапшење могао би да спријечи руског предсједника да напушта Русију, сматра стручњак за међународно кривично и хуманитарно право Тоби Кедмен.

Он каже да иако може да постоји “страх и невољност”, друге државе имају одговорност да изруче Путина ако уђе на њихову територију. Потез МКС-а је оцијенио још једном “рупом у оклопу” када је у питању Путинова моћ код куће.

- Могло би да се догоди да га то спречи да напушта Русију, а то само по себи не би требало да буде безначајно - рекао је Кедмен.

Он упозорава да ће свакако бити цинизма о вези тога хоће ли се руски предсједник икада појавити пред судом и да људи морају да буду реални у вези тога. Ипак, оцијенио је да је ово почетак “великог низа ратних злочина” за које ће Русија бити оптужена.

Да ли ће услиједити други налози?

Судија је додао да би тужилац могао да формира случајеве нових оптужби против Путина, чиме би проширио налоге.

Хуман рајтс воч је одлуку о издавању налога за хапшење Путина описао као „позив на узбуну другима који врше злоупотребе или их прикривају”.

Балкес Јарах, помоћник директора за међународно правосуђе у тој невладиној организацији, рекао је: „Са овим налозима за хапшење, Међународни кривични суд је учинио Путина траженим човјеком и предузео свој први корак да оконча некажњивост која је предуго охрабривала починиоце у рату Русије против Украјине”.

Шта знамо о украјинској дјеци коју је одвела Русија?

Претпретресне судије суда су рекле да постоје „разумни разлози да се верује да сваки осумњичени сноси одговорност за ратни злочин противправне депортације становништва и противправног пресељења становништва из окупираних подручја Украјине у Руску Федерацију, на штету украјинске дјеце”. Судије су рекле да су одлучиле да открију имена осумњичених у настојању да спријече даље злочине.

Прошлог прољећа први пут су се појавили извјештаји да су украјинска дјеца на окупираној територији одвођена у Русију, па чак и да су их руске породице усвајале. Русија је своје акције представила као хуманитарну мисију спасавања украјинске дјеце од рата. Али Украјина је оптужила Русију за геноцид и описала руске поступке као ратни злочин.

Међу наводним отетима су дјеца одведена из украјинских државних институција на окупираним подручјима, дјеца које су родитељи послали у „љетње кампове” под руском контролом и из којих се никада нису вратили, дјеца чије су родитеље ухапсиле руске окупационе власти и дјеца која су постала сирочичи услијед рата.

Одакле су депортована дјеца?

Огромна већина украјинске дјеце коју је одвела Русија је из окупираних области јужне и источне Украјине: Херсонске, Харковске, Запорошке, Доњецке и Луганске области, као и и из одређених дијелова Николајевске области.

Русија је признала да држи најмање 1.400 украјинске дјеце коју описује као сирочад, иако је рекла да је најмање 2.000 отпутовало у Русију без пратње. Поред тога, неколико стотина дјеце са окупираних територија остаје у Русији након што су уз сагласност родитеља похађали кампове за „преваспитавање”, али никад нису враћени у Украјину.

Од инвазије, најмање 400 украјинских сирочади су усвојиле руске породице, према украјинском регионалном центру за људска права, који је израчунао своју цифру на основу изјава руске државе. Русија је рекла да још 1.000 чека на усвајање.

Лвова-Белова, руска комесарка за право дјетета, сама је описала да је „усвојила” 15-годишње дијете из Маријупоља, града на југоистоку Украјине који је разорен и окупиран од стране руских снага.

Али многа од ове украјинске дјеце имају живе рођаке, који их често очајнички траже. Око 90% украјинске дјеце која су живјела под државном бригом у вријеме инвазије била су „социјална сирочад”, што значи да су имали рођаке, али ти чланови породице нису могли да се брину о њима.

Руска државна саопштења о сирочади не наводе имена дјеце нити дају било какве детаље о томе одакле су или гдје живе у Русији, што отежава украјинским и међународним властима да их идентификују и прате њихово кретање.

У неким случајевима, рођаци су идентификовали дјецу путем видео снимака које су поставили руски државни медији и водили кампању за њихов повратак. Документовани су и случајеви гдје су дјеца завршила под руском државном бригом након што су побјегла од борби у Украјини аутобусима за евакуацију у Русију, као и дјеца која су одвојена од родитеља у руским филтрационим логорима.

Конвенција Уједињених нација о превенцији геноцида забрањује „присилно премештање дјеце из групе у другу групу”, а конвенција УН о правима дјетета забрањује „незаконито премештање и неповрат дјеце у иностранство”.

Нејасно је под којим дијелом међународног права МКС планира да покрене случај.

Шта каже Русија?

Домаћи наратив Русије је да спасава украјинску дјецу од рата. Путинов портпарол Дмитриј Песков је рекао да Русија не признаје јурисдикцију МКС.

Украјина, која такође није чланица МКС, два пута је тражила од суда да изврши надлежност над њеном територијом.

Русија своја усвајања украјинске дјеце приказује као великодушан чин, којим беспомоћним малољетницима даје нове домове и медицинске ресурсе. (Курир.рс/Блиц)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.