Срби који су преживјели злочине свједочили у УН

Панел је организовала Стална мисија Републике Србије при Уједињеним нацијама пред засједање Генералне скупштине Уједињених нација, на којој ће се разматрати резолуција о Сребреници.

Душанка Станић из Санског Моста свједочила је о страхотама које је преживјела њена породица током рата у БиХ, наводећи да су она и њена сестра Светлана биле затворене у логору.

”Имала сам осам година када је почео рат у Југославији и све наше комшије су заједно радиле, заједно славиле. Нажалост, једног хладног априлског јутра мајка ми је рекла да је школа отказана. Рекла ми је да морам да останем код куће и да се играм са сестрама. Нисам схватала да смо ми били национална мањина. Били смо заточени у кући и јели смо само храну коју смо имали у кући.

Једног дана група војника је дошла у нашу кућу у црном комбију са замраченим стаклима, које се користило да се њиме превозе криминалци. Група војника дошла је пред нашу кући у црним униформама, а један од њих је уперио пушку у мене. Он је нишанио у мене и натјерао нас да уђемо у комби. Нисмо знали гдје идемо. Одведени смо у школу гдје је већ било на стотине Срба. Наредна три дана нисмо ништа јели, нисмо добијали никакву храну”, испричала је Душанка.

Из школе су, каже она, одведени у логор и одвојени од мушког дијела породице.

“Чула сам како говоре да ће да нас баце у јаму, као што је то било у Другом свјетском рату. Када смо стигли у логор нисмо имали представе шта ће се десити. Војници су дошли да нас муче. Поредали би нас женску дјецу уз зид за стрељање и питали мајке да ли желе да оне или дјеца буду прве убијене. Касније сам сазнала да су некима од логораша урезивали крстове по тијелу”, рекла је Душанка.

Она је навела да је по изласку из логора мислила да може да почне нови живот. Чак иако је то била територија коју су држали Срби, каже она, гранате су биле њена успаванка.

“Бошњаци су ишли у школу са нама. Један од Бошњака када сам ишла у школу рекао је млађем - 'хајде да је силујемо'. Била сам брза а он је храмао па сам успјела да побјегнем. Живјела сам у страху сваког дана”, рекла је она.

Према њеним ријечима, у октобру 1995. њен град је поново био нападнут. Успјели су да побјегну са кочијама - жене, дјеца и старији.

“Био је октобар, живјели смо напољу. Ја сам била бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам прошла у дјетињству. Када сам напунила 11 година, нас дјецу примиле су грчке породице. Тада сам видјела како би дјетињство требало да изгледа. А схватила сам да, ипак, има добрих људи и има наде”, рекла је она.

Њена сестра Светлана испричала је да ратови за собом остављају жртве на свим странама, те да су и оне свједоци тога. “Породице су оне које плаћају ту крању цијену. Имамо трауме које нас прате. Срећни смо зато што смо преживјели, а има оних који то нису успјели. Као мајка троје дјеце не могу да им објасним шта су све моји родитељљи преживјели да би нас сачували”, истакла је Светлана.

Дијана Ивановић: Мој отац је молио да га убију, толико су га мучили

Дијана Ивановић испричала је причу о својој породици током рата. Рођена је у Ливну, мјесту у којем је прије рата живјело 5.000 Срба, а данас их је остало само 20. 

Знајући страхоте и цивилне губитке које су Срби искусили у Другом свјетском рату, Дијанини родитељи су 1991. одлучили да пошаљу своје четворо дјеце у Србију. 

Они, како каже, нису жељели да напусте свој дом и даље су се надали да ће се све ријешити у најбољем реду и надали су се миру. 

“Вјеровали су да им нико неће нашкодити јер су били добри људи, познати у заједници по томе што су помагали другима, укључујући Хрвате и Бошњаке. Али моји родитељи су били Срби и ту је све почело”, рекла је Дијана. 

У мају 1992. године пет хрватских војника је дошло и одвело њеног оца Радета на испитивање и он се никада више није вратио својој кући.

Прво је, каже, био смјештен у полицијску станицу са многим другим Србима, а касније је послат у средњу школу “Иван Горан Ковачић” која је била претворена у концентрациони логор за Србе, а који су водили Хрвати и Бошњаци.

Смјештен је, каже, у малу собу девет квадрата са још 12 Срба, који су били из Србије, али су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији.

“Ови Срби су ухваћени и доведени у логор у Ливну. Мој отац је рекао да је један сироти човек свакодневно мучен и на крају убијен. Мој отац је такође мучен свакодневно пет и по мјесеци, углавном од стране хрватских полицајаца, који су му били пријатељи прије рата. Дакле, бошњачки пријатељи и сусједи су хватали своје сусједе Србе и то се све понављало и то у великој мјери”, испричала је Дијана.

Његог оца су, прича Дијана, мучили, тукли песницама, чизмама, жицама, пендрецима, стављали пушку у уста претећи да га убити.

“Мој отац је био у таквом болу да је молио. Молио је да га убију. Али су му рекли да зато што је Србин, да ће га прво мучити па тек онда убити. Кад би једном од мучитеља досадило, нови би дошао и наставио са страшним циклусом док и њему не досади. Једне ноћи су му везали повез и одвезили га у шуму где су хтјели да га убију. Извели су га из аута и рекли му да пази корак јер може стати на нечије тијело. Ставили су му пиштољ на чело и пуцали, међутим пиштољ је био празан намјерно”, испричала је Дијана.

Ови и други психолошки притисци и трауме су, каже, били свакодневни.

“Оштетили су му тијело тако што би га испекли, тако да је имао опекотине до краја живота. Често су га стављали у самицу на неколико дана без хране и воде, без ћебета, кревета или било чега другог. Спавао је на бетонском поду пет и по мјесеци”, рекла је Дијана. 

Њена мајка Љубица је имала исту судбину као и отац. 

Док је отац био у логору, живјела у константном страху од тога да ће јој запалити кућу.

Примјећивала је да је све више Срба нестајало. 

“Једног јутра, наша сусјеткиња, Српкиња, је пронађена мртва у својој кући. Њено голо тијело је пронађено на поду, била је силована, њени екстремитети су поломљени и имала је рану од пиштоља на грудима. Моју мајку су такође одвели у концентрациони логор 10. августа 1992. године. Редовно су је тукли и мучили на електричној столици као и мог оца. Пријетили су да ће довести сво њено четворо дјеце и убити их пред њом”, испричала је Дијана.

Многи Срби су, каже, задржани и мучени у том логору, укључујући и њене стричеве, тетку и двојицу рођака.

“Многи од њих нису преживјели. Многе српске куће су прво пљачкане, затим запаљене и уништене, укључујући и нашу. Имам слику онога што је од ње данас остало. Једини разлог што су моји рођаци и родитељи преживели јесте то што су имали довољно среће да их региструје Међународни црвени крст током једне од њихових посета логора. Пуштени су из логора кроз програм размјене затвореника. Овде имам сва документа, доступна су из организације Црвеног крста која сведоче о њиховом времену проведеном логору. Људи могу лагати, али документи не лажу”, испричала је Дијана.

Напустила је, каже, свој град пре 33 године 1991. године и од тада није нашла снаге ни храбрости да се врати.

“Враћање би било као да се суочавам са сопственом смрћу. До данас нико није одговарао за ужасе које су Србији и мом граду доживели. Ја сам овде данас, тражимо од Уједињених нација да нам помогне да добијемо правду за све ужасе које смо искусили сви ми данас присутни и многи Срби жртве овог рата”, рекла је Дијана.

Тоси: Идеја о изостављању Срба из приче о жртвама не може да има ефекта
Идеја да се Срби изоставе из приче о жртвама и да се нико не бави њиховом историјом нити њиховим причама не може да има ефекта, изјавио је стручњак за међународне спорове из Вашингтона Грегори Тоси.

Тоси, који је радио као генерални конзул за америчке сенаторе и чланове Представничког дома и као парничар у међународним споровима, истакао је током панел-дискусије у сједишту УН у Њујорку да је веома тешко пратити тако снажна свједочења, случајући “оне који су из европских земаља које немају англоамеричку традицију”.

- Према англосаксонском праву, уобичајена фраза је да “ништа не извлачи истину на видјело до унакрсно испиствање”. Не бих никога од вас изазвао на унакрсно испитивање свједока да тестирате њихова свједочења. Већина вас сте правници - навео је Тоси на почетку обраћања.

Коментаришући изјаве учесника панел-дискусије који су свједочили или сами преживјели мучење које су Бошњаци током рата вршили над Србима, као и приједлог резолуције у Сребреници, Тоси је нагласио да жртве не траже ништа више од једнаке правде, не само за њих саме већ за све жртве – српске, хрватске, боњшњачке. Они траже да жртве имају једнаку правду, а нова резолуција не води ка томе. Они од УН траже да размотре једнаку правду за свакога која је названа “помирење”.

Према његовим ријечима, “мудро је узети у разматрање приче свих страна”, а једнака правда иде руку под руку са поштовањем прича свих жртава, укључујуи оне који нису преживјели па сада не могу да причају о томе.

- У рату у БиХ погинуло је 30.000 Срба за које нисмо много тога чули, нисмо чули да су дио те једначине и ова резолуција им неће помоћи да буду убачени у ту једначину. Када се размишља о резолуцијама и о томе како су оне уобличене треба да се узму у обзир не само регионалне владе већ и учесници, главни учесници у БиХ, а то су три конститутивна народа, који чине већинско становништво – 98 одсто - напоменуо је Тоси.

Он је нагласио да у приједлогу резолуције нема ништа што показује поштовање према Србима као већинском учеснику у разматрању.

Тоси је оцијенио да ће резолуција само да врати све проблеме који су и раније постојали, још од прије два велика рата.

Амерички стручњак нагласио је да процес мора да буде транспарентан и јасан за свакога, укључујући чланицама УН и ЕУ, али да је најважније да буде јасан и транспарентан онима који живе у БиХ.

- Како можете да постигнете успјех резолуцијом у којој изостављате једног од највећих учесника – Србе? Србија жели инклузивнији приступ, који ће укључити све стране. Људи су били вољни да гледају напријед, чак суочавајуићи се са најгорим злочинима - да оставе горчину за собом и не размишљају о освети.

Овај дио свијета преживио је културолошку освету, тако да ће узимање у обзир свих страна имати више ефекта у региону, укључујући на еконосмки раст, водиће до узајамног разумијевања земаља и народа. Идеја да се гледа и крене напријед и да је међукултуролошка размјена та која би могла да доведе до новог становишта. Али, идеја о изостављању Срба и недостатак бављења њиховом историјом и њиховим причама - не видим како то може да има ефекта - закључио је Тоси.

Вучић: Истина није једнострана, резолуција ће жртвама ставити жиг на чело

Предсједник Србије Александар Вучић поручио је да жртве и свједоци рата у БиХ свједоче о томе шта се догодило прије 30 година и да истина није једнострана, као и да ће им усвајањем нацрта резолуције о Сребреници бити стављен жиг на чело као да су дио геноцидног народа.

Вучић је позвао све чланице Генералне скупштине УН да не усвоје нацрт резолуције о Сребреници.

“Дубоко сам дирнут сведочењима свих Срба који су дошли овде да сведоче о ономе кроз шта су прошли пре 30 година”, рекао је Вучић.

Он је нагласио да истина није никад једнострана и да су жртве то управо и потврдиле уочи дана могућег усвајања нацрта Резолуције о генодицу у Сребреници.

Вучић је истакао да ти људи нису политичари већ обични људи и да ће се  сви они осјећати веома лоше ако буде донијета резолуција, јер су они жртве, а на чело ће им бити стављен жиг као да су део геонодицног народа.

“Србија никада није ћутала, ми нисмо ћутали, о страшним догађајима у Сребреници, ми смо хапсили, приводили и изручивали свакога ко је био индивидуално одоговоран за ужасне злочине који су се десили у Сребреници”, истакао је Вучић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.