Преминуо Михаил Горбачов

Михаил Сергејевич Горбачов је био политички вођа Совјетског Савеза од 1985. до 1991. и генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Његов покушај реформи је довео до краја Хладног рата, али је такође довео и до краја врховне политичке власти Комунистичке Партије Совјетског Савеза (КПСС) и до распада Совјетског Савеза.

Награђен је Нобеловом наградом за мир 1990. године.

Након оставке је основао Међународну фондацију за друштвено-економска и политичка истраживања (Горбачов фондација), Међународни зелени крст, основао Форум за нову политику и био један од иницијатора стварања Форума добитника Нобелове награде за мир.

Михаил Горбачов је рођен у сељачкој породици у мјесту Привољноје близу Ставропоља у јужној Русији. Одрастао је под тоталитарним режимом Јосифа Стаљина. Његови дјед и баба су били депортовани јер су били богатији сељаци (кулаци). Упркос невољама, био је одличан у школи.

Сматран је за најинтелигентнијег у разреду, са посебним интересовањем за историју и математику. По завршетку школе, помогао је оцу да пожање рекордан принос на колхозу, за шта је одликован Орденом Црвене радничке заставе. То је било ријеткост да неко у његовим годинама добије тако велику почаст. Скоро је сигурно да му је ова награда, заједно са његовом интелигенцијом помогла да осигура мјесто на Московском универзитету, где је студирао право.

Мора се такође напоменути да је за мјесто на таком престижном универзитету, било врло често потребно имати политичке тежње, заједно са интелектуалним способностима. Док је студирао у Москви, упознао је своју будућу жену Рајсу. Вјенчали су се септембра 1953. и преселили се у Горбачовљев родни крај гдје је дипломирао 1955.

Горбачов је ступио у КПСС 1952. у својој 21. години. 1966. је добио дописну диплому агронома-економисте од Пољопривредног института. Његова каријера је напредовала брзо и 1970. је именован за Првог секретара за пољопривреду и сљедеће године је постао члан Централног комитета. 1972. је био на челу совјетске делегације у Белгији, а двије године касније, 1974. је постао представник у Врховном совјету и предсједник сталне комисије за питања омладине.

Године 1979, Горбачов је унапријеђен у Политбиро. Ту је стекао наклоност Јурија Андропова, шефа КГБ и такође поријеклом из Ставропоља и даље је унапређен током Андроповљевог кратког времена на челу Партије пре своје смрти 1984. Са дужностима над кадровима, радећи заједно са Андроповим, смијенио је 20% највиших владиних министара и регионалних гувернера, често млађим људима. Током тог периода, Григориј Романов, Николај Ришков и Јегор Лигачев су унапријеђени, а посљедња двојица су радила блиско са Горбачовим, Ришков у економији, Лигачев са кадровима. Такође је био близак Константину Черњенку, Андроповљевом насљеднику, коме је служио као други секретар.

Његове позиције у новој КПСС су створиле више прилика да путује ван граница и то ће чврсто утицати на његове политичке и друштвене погледе у будућности када буде постао вођа земље. 1975. предводио је делегацију у Западну Њемачку, а 1983. је предводио совјетску делегацију у Канаду на састанак са премијером Пјером Трудоом и члановима канадског Дома комуна и Сената. 1984 је путовао у Уједињено Краљевство, гдје се сусрео са премијерком Маргарет Тачер.

Након смрти Константина Черњенка, Михаил Горбачов је изабран за Генералног секретара КПСС 11. марта 1985. Постао је први лидер Партије који је рођен након Руске револуције 1917. Као де фацто владар Совјетског Савеза, покушао је да реформише стагнирајућу Комунистичку партију и државну економију увођењем гласности (“отвореност”), перестројке (“реструктурирање”) и ускоренија (“убрзања економског развоја”), који су покренути на 27. конгресу КПСС фебруара 1986.

У међународној политици Горбачов је желио да побољша односе и трговину са Западом. Успоставио је блиске односе са неколико западних лидера, као што је Маргарет Тачер – која је изјавила:

“ Волим господина Горбачова, можемо заједно да радимо послове – канцеларом Западне Њемачке Хелмутом Колом и америчким предсједником Роналдом Реганом”.

11. октобра 1986. Горбачов и Реган су се састали у Рејкјавику да би разговарали о смањењу нуклеарног оружја средњег домета у Европи. Ово је довело до потписивања Споразума о нуклеарним ракетама средњег домета 1987.

Фебруара 1988, Горбачов је објавио повлачење совјетских снага из Авганистанa. Повлачење се завршило сљедеће године, иако се грађански рат наставио пошто су Муџахедини жељели да збаци просовјетски режима Мохамеда Наџибулаха. Процијењено је да је 15.000 Совјета убијено у сукобу између 1979. и 1989.

Такође током 1988, Горбачов је објавио да ће Совјетски Савез напустити Брежњевљеву доктрину и дозволити народима Источног блока да сами изаберу своју унутрашњу политику. Ово се показало као најрадикалније достигнуће Горбачовљеве реформе спољашње политике, коју је портпарол његовог министра иностраних послова назвао Синатрина доктрина. Напуштање Брежњевљеве доктрине је довело до низа револуција у источној Европи током 1989, у којима је срушен комунизам. Са изузетком Румуније, побуне против просовјетских режима су биле мирне.

Горбачов је генерално добро оцијењен на Западу након што је окончао Хладни рат. Ипак у Русији, његов углед је био врло низак јер је означен да је довео до колапса државе и да је одговоран за економску биједу која је слиједила.

На опаску Горбачова током разговора са америчким државним секретаром Џејмсом Бејкером да је ширење НАТО на исток неприхватљиво шеф америчке дипломатије рекао му је дословце:

“Ни предсједник, ни ја немамо намјеру да извлачимо једнострану корист из актуелних процеса, односно распада социјалистичког блока који је у том тренутку бивао реалност. Ако сачувамо Њемачку у НАТО, јурисдикција алијансе се неће проширити ни један педаљ на исток”,  обећао је Бејкер Горбачову. О томе свједочи стенаграм њиховог разговора од 9. фебруара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.