Њемачка се дословно распада: На видјелу грешка у систему

Изгледа да је требало да се деси Европско првенство у фудбалу да то буде јасно: Њемачке жељезнице стално касне јер шине стварају проблеме. То није све: цесте су пречесто мјеста да се заплаче од муке. Дотрајалим се сматра 8.000 мостова на аутопутевима, потребно је реновирати 7.112 километара аутопутева, у 2017/18. години у очајном стању је било "само" 5.797 аутопутних километара. Оно што је дотрајало не занавља се потребном брзином.

Тужан закључак је да када је у питању инфраструктура, пропадање је одавно брже од реновирања. Али када парламент ускоро буде расправљао о владином нацрту буџета, многе тачке ће се опет односити само на лоше управљање. На крају крајева, морате штедјети.

Ово је неугодно за становништво и ризик за индустријску и извозну земљу Њемачке. Још 2014. године савезна државна комисија је у извјештају упозорила: "Њемачка као пословна локација (...) озбиљно је угрожена прогресивним исцрпљивањем прометне инфраструктуре". То је било прије десет година.

Зашто се ништа не дешава? Зашто министри саобраћаја и савезна влада нису давно или најкасније сада направили радикалну промјену?

Дио одговора може се наћи у логици њемачког политичког система. Систем тјера политичаре да размишљају о четворогодишњим изборним периодима, док инфраструктурни проблеми трају много дуже. Да ли би било боље да се њихово очување одузме од странака и њихових интереса и искључи их се из логике законодавних периода?

Конкретно, структурна инфраструктура није привлачно поље дјеловања за политичаре јер се на крају увијек ради о стварима које су саме по себи разумљиве: да путеви, мостови, шине и интернет линије идаље раде. "Ма хајде?".

Осим тога, инвестицијске одлуке за примјетна побољшања исплате се тек након много година. Онда је политика обично одавно заузета другим људима и странкама. Актуелни министар промета Фолкер Висинг (ФДП) је то недавно рекао на сљедећи начин: "Не можете постићи брзе успјехе у транспорту."

Како би дали примјер у постојећем министарству одржавања и изазвали сензацију, дотични носиоци министарстава (посљедњи у ЦДУ/ЦСУ дванаест година) прибјегавају ризичним пројектима престижа с проблемима провођења.

Андреас Шојер је, на примјер, покушао да оживи сан ЦСУ-а о Трансрапиду и уложио је више од пола милијарде евра у авио таксије, који су до данас остали научна фантастика.

Феномен збрке може се примијетити и на државном нивоу: берлинска транспортна сенаторица Уте Бонде изјаснила се као обожаватељица воза на магнетну левитацију за главни град, иако стручњаци за транспорт савјетују да то не ради због несагледивих ризика и акутних проблема на берлинским цестама и пругама.

Висинг је својом картом за Њемачку успио доказати да пројекти с акцентима не морају нужно бити само на паноу. Али то не може да поправља жељезницу или пут, тако да не рјешава ниједан од већих проблема у свом сектору.

Упркос бројној политичкој кратковидости разних странака, путеви и жељезнице су некако дуго функционирале, али сада је структурна инфраструктура у цијелој земљи на кољенима. Дакле, нешто би требало брзо да се промени.

Како можемо спријечити политичаре, посебно у области транспорта, да се и даље ослањају на краткорочне сензационалне мјере умјесто да се концентришу на најважније?

Могу ли се промијенити постојећи механизми који им омогућавају да дјелују на основу анкета и осјећаја и избјегавају тешке одлуке?

На нивоу политичког система могло би се размишљати о проширењу законодавне власти или непосредним изборима за важна министарстава. Ово би дало прилику кандидатима да објасне становништву чиме се желе позабавити и како.

Али има и доста приједлога на мање радикалном нивоу како би се реорганизирала изградња и одржавање мостова, жељезница и преводница. Тренутно се поново расправља о такозваном инфраструктурном фонду: лонцу пуном новца који ће се неколико година сливати у нове шине и мостове - без обзира на годишње преговоре о буџету у Бундестагу.

Осим тога, о главним пројектима изградње путева, жељезнице и воде коначно се мора размишљати у цјелини умјесто да се и даље имају индивидуални планови за различите видове транспорта. Ово би могла координирати компанија за транспортну инфраструктуру у Њемачкој, како је предложила Федерална агенција за околиш у студији из 2021.

Аутори предвиђају стварање новог савезног уреда за потребе контроле, који ће, између о инвестицијама и стању које компанија доставља. Такви организациони облици могли би дјеловати стручно и више неовисно о актуелним политичким механизмима и расположењима.

Све ове мјере би такође могле мјере за заштиту климе убацити у турбо погон и поставити курс за хитно реструктурирање система мобилности: умјесто да једнострано дијелимо попусте на електричне аутомобиле или појефтињујемо аутобусе и возове како бисмо стекли наклоност бирача, ми бисмо инвестирали у будућности земље.

Вријеме је да се идентификују слабе тачке постојећег система и развију и имплементирају нове идеје. Јер изазови су сваке године све већи, преноси Focus.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.