Како тачно функционишу предсједнички избори у Америци

Ово су 60. предсједнички избори по реду, а одржавају се заједно са изборима за сва мјеста Представничког дома, и 33 места Сената.

Ове године, грађани САД бираће између демократског кандидата Камале Харис и кандидата републиканаца Доналда Трампа, а побједник ће четири године служити у Бијелој кући, почев од 20. јануара 2025. године, када ће положити заклетбу.

Американци увијек излазе на биралишта у уторак, после првог понедјељка у новембру, али гласачким листићима које буду предали неће директно бирати предсједника.

Иако се на листићима налазе имена предсједничких кандидата, бирачи заправо гласају за своје електоре/изборнике.

Електори, њих 538, према систему утврђеном Уставом, накнадно се састају у својим државама (првог понедјељка након друге сриједе у децембру) и гласају за предсједника и потпредсједника, наводи CNN.

Електори су представници, које одређују политичке партије по правилу из сопствених редова. Њих одређује странка посебно за сваку државу. Електори имају задатак да на дају свој глас представнику своје странке.

Они чине изборни или електорски колегијум, а њихове гласове затим пребројава предсједник Сената на заједничкој сједници Конгреса. Та сједница би традиционално требало да се одржава 6. јануара.

Овај систем изабран је из неколико разлога: Прво, очеви оснивачи Сједињених Држава плашили су се фракција и бринули су да бирачи неће донијети одлуке на основу информација. Нису хотели да они говоре појединачним државама како да спроведу своје изборе. Било је и оних који су се плашили да ће државе са највећим бројем гласача у суштини на крају изабрати предсједника. Други су више волели идеју да Конгрес изабере предсједника, а и у то вријеме је било приједлога за национално гласање. Изборни колегијум је био компромис.

Постоји електор за сваког члана Представничког дома (којих је 435 и који представљају народ) и Сената (којих је 100, и представљају државе, по двоје сваку), плус додатна три за људе који живе у Дистрикту Колумбија – отуда 538 електора.

Свака држава има најмање три електора. Калифорнија, најмногољуднија држава, има 53 конгресмена и два сенатора, тако да добијају 55 електорских гласова.

Тексас, највећа поуздана републиканска држава, има 36 конгресмена и два сенатора, тако да добијају 38 електорских гласова.

Број електора по државама

Шест држава – Аљаска, Делавер, Монтана, Сјеверна Дакота, Вермонт и Вајоминг – толико су мале, по броју становника, да имају само по једног конгресмена и три електорска гласа.

Дистрикт Колумбија такође добија три електорска гласа.

Бирачи у Порторику и другим недржавним територијама не добијају електорске гласове, иако могу да учествују на предсједничким изборима.

Већина држава (осим Мејна и Небраске, које су подијелиле своје електорске гласове) дају све своје електорске гласове особи која побиједи на изборима у тој држави.

Тако се у већини држава сви гласови по правилу које се зове „unit rule“ додјељују побједнику те државе, што значи да у теорији можете у једном броју држава да добијате са буквално једним гласом разлике, а да у осталима не освојите ниједан глас и опет да добијете изборе (Линколн је 1860. изборе добио убједљиво у електорском телу са само 38 одсто гласова, јер су сви његови гласови били концентрисани у сјеверним државама, које је редом добио).

У Небраски и Мејну гласови се дијеле на нивоу конгресних округа, чије границе су идентичне границама које се користе у изборима за Представнички дом Конгреса.

Преостала два електора (подсјећамо: број електора је једнак збиру броја посланика у Представничком дому и два сенатора) дијеле се кандидату који покупи више гласова на нивоу цијеле државе.

Потребно је 270 електорских гласова да би се добила већина изборног колегијума. Укупан број електора – 538 – не може се промијенити уставним амандманом. Али број електора додијељен свакој држави може се промијенити сваких 10 година, након пописа становништва.

Ако међу број електорских гласова буде неријешен или ако нико не добије већину, онда слиједе избори у Представничком дому.

Иако је резултат електорског колегијума обично био у складу са народним гласањем, било је неких веома значајних одступања.  У историји је забележено доста случајева да електор не гласа за кандидата своје странке (било да се не изјасни, као један демократа 2000, да гласа за неког трећег – један демократа је 2004. уместо Џону Керију дао глас потпредсједничком кандидату Џону Едвардсу, или чак гласа за противника).

Тај термин зове се „невјерни електор“, а у посљедњих сто година девет пута је по један електор био невјеран. У историји је укупно забуљежено 158 таквих случајева, али готово половина због смрти кандидата прије него што су електори гласали.

Сматра се да је у огромној већини случајева у питању грешка или одлука појединца. Само је једном, у Вирџинији 1836, комплетан пакет од 23 електора намјерно гласао супротно резултатима.

Да би то спријечиле неке државе су у последњих десетак година увеле законе које обавезују електоре да гласају у складу са резултатима.

Иначе, због оваквог система гласања могуће је и да кандидат освоји највише гласова на националном нивоу, као што је то био случај са Хилари Клинтон 2016. године, али да ипак буде поражен.

Објава резултата

САД немају централну изборну комисију - свака држава организује сопствени процес пребројавања гласачких листића.

Локални и државни званичници објављују податке о резултатима избора у реалном времену, а први резултати се не објављују док се сва биралишта званично не затворе. Након што се гласови преброје, они се овјеравају на локалном и државном нивоу. Државе потом предају документацију у којој се идентификују електори који представљају кандидата који је освојио гласове у тој држави.

Гласачи

Већина америчких држављана од 18 или више година старости имају право гласа на предсједничким изборима. Све државе, осим Сјеверне Дакоте захтијевају од људи да се региструју како би могли да гласају. Свака држава има свој процес регистрације бирача и рок до када они морају да се региструју.

Биралишта се отварају 5. новембра у периоду од 6.00 до 8.00 сати ујутру по локалном времену зависно од временске зоне у којој се налазе појединачне савезне државе, а затварају се у периоду од 18 до 21 сат. Биралишта ће, на примјер, бити отворена од 6.00 сати у Аризони, Конектикату, Илиноису, Индијани, Кентакију, Мејну, Кентакију, Њу Џерсију, Мисурију и Њујорку.

У Њујорку и Сјеверној Дакоти биралишта ће бити затворена у 21.00 сат по локалном времену.

У Аризони и на Хавајима не поштује се љетно рачунање времена. Тринаест држава има више временских зона: Ајдахо, Орегон, Канзас, Небраска, Сјеверна Дакота, Јужна Дакота, Тексас, Флорида, Индијана, Мичиген, Кентаки, Тенеси и Аљаска.

Већина држава у великој мјери нагиње ка Демократској или Републиканској странци, тако да је фокус обично на десетак држава у којима би било који од кандидата могао да побиједи и оне су познате као неодлучне или "свинг" државе. "Свинг" државе су Аризона, Џорџија, Мичиген, Пенсилванија, Висконсин, Сјеверна Каролина и Невада.

Више од 75 милиона Американаца до недјеље је већ гласало на раним предсједничким изборима у САД.

Конгрес

Бирачи ће сутра, такође, бирати нове чланове Конгреса - дома у којем се усвајају закони. Бира се свих 435 посланика доњег дома - Представничког дома Конгреса, чији је мандат двије године, као и 35 од стотину чланова горњег дома, Сената, за шестогодишњи мандат. Републиканци тренутно контролишу Представнички дом, који иницира планове потрошње. Демократе контролишу Сенат, који гласа о кључним именовањима у влади.

Ова два дома доносе законе и могу да контролишу планове Бијеле куће уколико се странка која контролише било који од два дома не слаже са предсједником. Обично се побједник проглашава у ноћи избора, али је 2020. године било потребно неколико дана да се преброје сви гласови.

Период након избора је познат као транзиција, у случају да дође до промјене предсједника. Новој администрацији то даје времена да именује министре у кабинету и направи планове за нови мандат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.