Геолог открио невјероватне податке о тајнама Хамасових тунела

Злогласни тунели Хамаса одиграли су централну улогу у овом забрињавајућем развоју догађаја. Проф. Џоел Роскин, геоморфолог и геолог на одсјеку за географију и животну средину Универзитета Бар-Илан, пратио је промјене у тунелима у Гази током година, анализирао услове који су омогућили њихово формирање и ширење и открио који су геолошки и безбједносни услови омогућили њихов брз развој.

Прије три године, Роскин је објавио поглавље књиге засновано на својој студији „Подземни рат у Појасу Газе и војна сложеност борбе против њега“. Чланак, заснован на његовом искуству као начелник одјељења за истраживање терена у Јужној команди 2000-их и на информацијама објављеним у медијима, описује теренске податке и геополитичке услове који су буквално представљали плодно тло за развој тунела.

Јасни записи о операцијама тунела сежу више од 4.000 година уназад – асирске резбарије приказују инжењерске јединице које припадају Саргону од Акада (који је владао између 2334. и 2279. пре нове ере) како поткопавају зидове непријатељских градова. 

Америчке трупе које су напале положаје Ал Каиде и гониле Осаму бин Ладена 2002. године откриле су масивни комплекс тунела који повезује природне пећинске формације Тора Бора у Авганистану.

Тунели у Гази су у почетку имали неке основне карактеристике заједничке са другим мјестима ископавања у Израелу и другдје у свијету, као што су гробне пећине, рудници и системи за скривање.

„Али сваки систем тунела је другачији и јединствено повезан са постојећим геолошким, географским и геополитичким условима“, објаснио је он.

„Оно што је интересантно у вези са Хамасом јесте да је стопа раста тунела, не само по величини већ и по намјени, употпунила развој оперативног концепта организације“, рекао је Роскин.

„Почело је са шверцом робе, напредовало до кријумчарења оружја, а касније се развило у тунеле за нападе.“

„У овим фазама, перцепција организације је била тактичка. Касније су омогућили отмице попут кидапновања војника Гилада Шалита 2006. и трансформисали су подземље у тунеле за нападе и скривање“, рекао је он.

„Следећа фаза су били стратешки офанзивни тунели који су откривени током операције 'Заштитна ивица' прије девет година. Ови нови тунели су одговарали растућем оперативном апетиту Хамаса, чији су лидери видјели да су увијек били успјешни – и да су Израелске одбрамбене снаге имале слаб одговор на ово.“

Тунели су првобитно коришћени за шверц

Нова фаза почела је 1982. године након мировних споразума с Египтом и инсистирања Египта да се граница сецира кроз град Рафа између Газе и Египта. Становници су копали тунеле који су коришћени за шверц робе и углавном за поновно окупљање породица које су биле подјељене између два дела Рафе.

Тунели у то вријеме нису били коришћени за тероризам; копали су их углавном локални рудари с искуством у копању бунара. Године 1994. почео је узлазни тренд у броју тунела за кријумчарење робе и муниције између Рафе у Египту и Рафе у Гази, која је дошла под контролу Палестинских власти у оквиру Мировног споразума из Осла.

Године 2000. интензивирање употребе подземља почело је након Друге интифаде (палестинског устанка) и имајући у виду припреме ИДФ-а за неостварену инвазију на Појас Газе као дио операције „Одбрамбени штит“. Током овог периода повећао се илегални шверц оружја и минирање тунела у Рафи.

Касније је спознаја да Израел нема ефикасан одговор прожимала Газу, а Хамас и други играчи су појачали и развили подземне активности, које су укључивале експлозије испод положаја ИДФ кроз нападне тунеле. 

Након потпуног једностраног војног и цивилног повлачења Израела из Појаса Газе 2005. године које је имало за циљ да омогући становницима Газе да самостално граде нову будућност, улагања у одговор ИДФ-а на изазов тунела значајно су смањена због погрешне израелске процјене предстојеће мирне будућности за људе из Газе, написао је Роскин.

„С друге стране, тунели за кријумчарење између Египта и Газе проширили су се на стотине, порасли у величини, дужини и квалитету – а већа просторна дистрибуција као и окна за улаз и излаз већ су успостављена у одређеним и видљивим шупама, а легална и илегална роба слободно је пролазила“.

Египћани нису предузели мјере да зауставе овај профитабилни посао и наоружавање Газе против Израела. Бетон који је Израел испоручио за изградњу коришћен је за ојачавање зидова тунела, умјесто дасака у прошлости. Тако су се Палестинци из Газе и Хамас наоружали и прешли на самосталну производњу оружја од шверцованог материјала и минирање офанзивних тунела који су сада били усмјерени к Израелу.

Преузимање Појаса Газе

С насилним Хамасовим преузимањем појаса Газе 2007. године од палестинских власти – и у одсуству значајног мјешања Израела или Египта и након успјешне отмице Шалита – поље подземног ратовања у Гази се проширило и развило у концепт терористичког ратовања, чијих смо резултата сада свједоци: до 2007. године прокопани су приступни тунели ка положајима за индиректно ракетно и минобацачко гађање и кријумчареној роби, логистичким центрима и командним и контролним штабовима.

Од 2009. године, као дио свог холистичког приступа, Хамас је прешао на стратешку употребу подземља и ископао око 35 офанзивних тунела испод линије примирја (границе) из 1949. с Израелом, од којих неки продиру стотинама метара у јеврејску државу. Ови тунели више нису били само дуги транзитни путеви од једне до друге тачке, већ сложене, вишеспратне подземне пећине и тунели са собама, халама и магацинима. Многе улазне шахте за подземни „град“ – углавном у стамбеним зградама – били су хоризонтални, вертикални или коси. У Гази се развила „тунелска култура“ која је укључивала образовне посјете ученика предшколског узраста, фотографије са вјенчања и обиласке система подземних тунела.

Може се претпоставити да се испод појаса Газе простире опсежна вишеспратна мрежа тунела од десетина, а вјероватно и неколико стотина километара. Роскин је примјетио да је тешко прецизно мапирати мрежу тунела са површине или из свемира и да су високо повјерљиве информације неопходне за 3Д мапирање и визуелизацију слика.

У ствари, скупа и софистицирана подземна баријера коју је Израел подигао на својој страни линије примирја из 1949. пре неколико година јесте значајно спријечила палестинске терористе да се инфилтрирају у Израел кроз подземље – али није спријечила коришћење и проширење тунела у Траку. Дакле, 7. октобра, баријера која је требало да спријечи терористе Хамаса заправо им је омогућила да дођу до граничне зоне преко подземних тунела, а да их не открију надзорне камере ИДФ.

Поред једностраног повлачења Израела из Појаса Газе 2005. и његових потешкоћа у лоцирању тунела који су омогућили њихов развој, Роскин истиче геолошке карактеристике Газе које су олакшале рударење. У јужном појасу Газе постоје седиментолошке јединице, дебљине један до два метра различитог степена кохезије, настале нагомилавањем слојева прашине и песка који се временом стврдњавају и спајају, али се не претварају у стену.

Ове јединице су релативно згодне за ручно рударење, довољно су стабилне и имају тенденцију да се не сруше. До 2000-их, тунели су се обично копали на дубини од четири до 12 метара. Изнад дубине од четири метра нису били стабилни и обично није било разлога за улагање и копање до дубина већих од 12 до 15 метара. Ово је засновано на општим запажањима и случајном резултату геофизичких истраживања у симулираном подручју, пошто израелска војска никада није мапирала или мерила тунеле на професионалан и системски начин.

Али, Роскин је рекао да је Хамас досљедно учио и усавршавао се и почео да копа дубље, веће и дуже тунеле. Истовремено, средства за подршку, комуникација и електрична енергија, па чак и људска адаптација били су близу савршенства.

„У почетку је то психолошки и физиолошки тешко мјесто за боравак. Осим скривања улаза и излаза, локација тунела у урбаном подручју олакшава Хамасу јер је неопходна инфраструктура попут струје, воде и комуникација у близини. Чак и без електричне мреже, системи за вентилацију ваздуха у тунеле су могући уз помоћ подземних генератора.“

Објашњавајући лакоћу рударења заједно са тешкоћом детекције, геоморфолог је примјетио да постоји неколико технолошких метода детекције, од којих се неке заснивају на преносу таласа који се дјелимично може вратити у складу са својствима тла.

„Али у овом случају, потрага је у извесном смислу узалуд, јер је веома мали ваздушни простор попречног пресјека у поређењу са подземним медијумом, са ширином и висином обично не више од једног или два метра, респективно. Само толико да омогући двосмјерно кретање у подземљу“, рекао је Роскин.

„Поред тога, да би се активирала детекција, човјек мора да буде на земљи изнад тунела или у земљи на истом мјесту.“

Други приступ лоцирању тунела је идентификовање знакова изградње, одржавања и активности на површини као што су гомиле земље.

„За ово вам је потребно спајање обавештајног рада високе резолуције који посматра мале промјене на терену у кратким временским интервалима“, рекао је он.

„У насељеном подручју ово је веома изазовно. Унутар града, ове промене могу бити сакривене унутар структура или прогутане интензивном дневном реалношћу/активношћу.“, преноси Телеграф.

Чини се да је донедавно популарна перцепција Хамасових тунела била понекад прилично поједностављена, рекао је Роскин: они су третирани као пролаз за борце, који је представљао пријетњу. Али последњих година, Хамас је интегрисао подземни систем на много начина у свој одбрамбени и офанзивни систем, изграђен суровим комбиновањем војног ратовања, герилског рата и тероризма.

„Овај холистички концепт герилске тактике укључује логистичке, стратешке и тактичке тунеле уз надземне борбене методе. Подземље је интегрисано у све аспекте битке, укључујући пуцњаву, тајно концентрисање снага и вјероватно и за транспорт затвореника и талаца и њихово држање у сигурним медицинским условима“, рекао је он, закључивши да су „ови услови заиста изазов за потпуну офанзивну ИДФ-а“.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.