Два дана није излазио из цркве, молио се и плакао: Ово су најтежи тренуци у животу Владимира Путина

 Мада његов живот већ деценијама интригира јавност, мало ко може да га замисли у ситуацији као мало дјете. Међутим, својевремено је говорио о најтежим моментима који су ми разорили срце.

Ко је Владимир Путин?

Први је на то питање јавно покушао да одговори бивши амерички предсједник Џорџ В. Буш на Брду код Крања, на првом самиту с Владимиром Путином, 16. јуна 2001.

"Погледао сам том човјеку у очи, видио сам да је исправан и да му се може вјеровати, осјетио сам његову душу", изјавио је тада на конференцији за медије.

У једном од бројних документарца о њему појављује се изјава извjесне Оксане, коју су анкетирали на улицама неког руског града.

"Путину вјерујем јер је поштен и принципијелан, јер је човјек. Оно што Владимира Путина увеликoе дефинише као човјека је вјера. Наиме, он је веома религиозан. Вјери се обраћа и у тешким тренуцима, приватним или националним. Наравно, такав није био у вријеме службе у КГБ, а вери се вратио деведесетих. "Вратио" јер је крштен и одгајен у вери у својој породици", рекла је и додала:

"Својом вјером се не хвали, на питања о њој одговара да не жели о томе да говори, да своју вјеру задржава за себе. Али онима пажљивима није промакнуло да, за разлику од свог претходника Бориса Јељцина и наследника, па опет претходника Дмитрија Медведева, зна не само да се прекрсти него и да се помоли."

Али, до тада се проширила прича о сусрету Јован Павла Другог и руског предсједника, 5. новембра 2 Медији су приказали снимак дочека госта којег је папа поздравио на руском језику, као и тзв. ватиканску икону Казанске Мајке Божије, најпоштованије иконе у Русији, која је на инсистирање поглавара Римокатоличке цркве стајала иза њега. Касније је иза затворених врата одржана аудијенција с делегацијама, а онда су остале присутне замолили да изађу.

Папа је остао сам с руским лидером, медији су извјестили како су разговарали у четири ока. У ствари су се највише молили, заједно, клечећи пред иконом. Молили су се на руском језику. Папа је понекад запињао око текста молитве, па му је Владимир Путин помагао.

Ватиканска "Икона Казанске Мајке Божје" у ствари је настала прецртавањем оригиналне иконе, насликане након указања Богородице у Казану 1579, а која је 1904. украдена и спаљена. Преговори о повратку “ватиканске” иконе, која се до 1993. налазила у Фатими, у домовину до историјског сусрета у Ватикану вођени су десет година, али без значајнијих помака.

Није прошло ни пола године од сусрета Путина и Јована Павла Другог, икона је враћена Руској православној цркви.

Његови сарадници истичу да, иако о њему кружи слика безосећајног човека, у реалности и није баш тако. Наиме, како наглашавају, он је по природи далеко осетљивији, а тешке тренутке, поготово оне с трагичним епилогом, емоционално врло снажно проживљава.

Најближе колеге то су схватиле послије трагедије у Беслану у Северној Осетији, где је после тродневне талачке кризе, изазване нападом чеченских терориста 1. септембра 2004. на локалну школу, убијено 314 талаца, од којих су 186 била деца.

На вијест о крвопролићу јако се узнемирио, потом и расплакао, дуго су га смиривали, а прије него што је током ноћи отпутовао у Беслан, свратио је у цркву, помолио се и запалио свећу за погинуле. У локалној болници је посјетио повријеђене, а потом се срео са руководством републике, посјетио школу бр. 1 те се по повратку у Кремљ обратио нацији. Затим је отишао у цркву, гдје је остао готово два дана молећи се.

У филму "Предсједник", који је на 15. годишњицу прве Путинове инаугурације емитовала државна РТР телевизија, предсједник Казахстана Нурсултан Назарбајев присетио се како је руски колега реаговао на вијест о грузијском ракетном нападу на Јужну Осетију и Абхазију у октобру 2008, уочи отварања Олимпијских игара у Пекингу.

"Сједили смо у хотелу у Пекингу. Зазвонио му је мобилни. Замро је и промијенио израз лица. Глас му је дрхтао, помислио сам да се нешто лоше догодило некоме из његове породице", рекао је он.

У истом филму и Путин је признао да му је један од најтежих момената у каријери, али и у животу, напад на Беслан.

Као политичара медији нам приказују Путина као лидера који пошто-пото жели да врати Русији статус велесиле, па и територијалном експанзијом по сваку цијену. При томе га оцртавају као агресивног и неумољивог.

Руси га сматрају одлучним и упорним. Прије пар годна у Сочију је пред члановима међународног политичког клуба Валдаи рекао да је као тинејџер на улицама Лењинграда преживио јер се придржавао оне максиме "најважније је ударити први". У једном интервјуу објаснио је зашто је почео да се бави џудом:

"Као дијете сам време после школе проводио у дворишту с пријатељима. Са 5-6 година сви смо били исти, али с 13-14 постали смо различити. Само карактер више није био довољан за очување свог лидерства и почео сам да тражим начине који би ми помогли да сачувам свој положај".

Премда се џудом више интензивно не бави, радо учествује у његовој јавној промоцији, укључујући борбе, увек истиче важност спорта.

"Веома је важан за формирање карактера, усмереност у достизању постављеног циља, све то даје спорт", истиче Путин.

Ту усмјереност његов пријатељ, колега из КГБ и један од најближих сарадника Сергеј Иванов назива тврдоглавошћу.

"Он је врло тврдоглав. Све што замисли оствари, притом улажући огроман труд", изјавио је у филму, дивећи се Путиновом напретку од када је на власти.

"Када то успијева, није ми јасно, његов дан је препун обавеза, једино има времена за себе током ноћи", додао је Иванов.

При томе је Иванов мислио на све оно ново што је његов шеф научио, од енглеског језика, преко клизања и играња хокеја, до свирања клавира. Енглески је почео да учи на сопствено инсистирање кад је договорен самит на Брду код Крања.

"Морам тог човјека да поздравим на енглеском", говорио је својим сарадницима.

Не само да је предсједника САД Буша поздравио, него је самит Г8 у Санкт Петербургу 2006. отворио на енглеском језику.

Предсједничке обавезе нису му остављале превише времена за дружење с пријатељима, а они с којима је служио у КГБ-у састајали су се сваке седмице и играли хокеј.

Још су и основали своју екипу, Тигрове. А он никада није клизао. И свако вече након посла одлазио је с личним тренером на мало клизалиште у Ново Огорјево, подмосковско место у којем живи, и тамо је тренирао.

А свијет је шокирао 2010, кад је на једној добротворној вечери изишао на сцену, сјео за клавир и запjевао  Blueberry Hill.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.