Да ли је дошао крај италијанској мафији

Ипак, живот нас учи другачије: чим полиција сасјече кракове одређеној криминалној хоботници, они се по природном закону брзо регенерирају, па наставе гушити друштво истом или још јачом жестином.

Ако се удари у главу, затвори главне протагонисте организираног криминала, онда они који су им служили, а нису обухваћени истрагом, једноставно прелазе другима, гдје се под њиховим водством настављају бавити нечасним работама. Гдје је онда рјешење?

Прије одговора, вратимо се споменутој информацији. Након што је пао Матео Мессина Денаро, посљедњи кум Козе Ностре, не значи да је то био и посљедњи мафијаш јер јасно је да зло из генерације у генерацију перпетуира, од страшног Ал Капонеа до данашњих дана, али не нестаје, већ се с њим мање или више успјешно носи држава и друштво у цјелини.

Што се више подиже свијест међу грађанима да се зло злим враћа, утицај организованог криминала слаби. Но то је дуг, комплициран и захтјеван посао, што се да видјети на италијанском примјеру. Откада за себе знамо, слушамо о мафијашким осветама над онима који су их одлучили проказати.

Најгоре је што је мафијашки концепт из Италије, који је с првим исељеницима с Апенинског полуострва заживио у САД-у, па тамо погоњен похлепом доживио своје срамне врхунце, данас прихваћен у цијелом свијету од оних који не презају зарађивати на уцјенама, проституцији, дроги, кријумчарењу људи и њихових органа, оружја, коцки, препродаји свега и свачега, и којечему незаконитом,преноси Ало.

Но чињеница је да је унаточ злочину које је направио, Денаро прошао без праве казне јер је умро само осам мјесеци након што је утамничен. Значи, правда је и овога пута била преспора. Матео Месина Денаро измицао јој је пуних тридесет година, што више о говори о немоћи италијанских полицијских снага и тужилаштва него о мрежи јатака који су га вјерно чували од руку правде.

Што се биљежи нижи степен организираног криминала у поједином друштву, то је и сигурност већа, као, уосталом, и квалитет живота, јер управо мафијашење сваке врсте највише трује одређену средину и односе међу људима, а земље или регије које су се “прославиле” по мафијашким ликовима с насловница избјегавају се у широком луку.

На крају управо та врста изолираности додатно храни мафијашку звијер која све лакше управља пауперизираним крајевима у којима нико са стране не жели инвестирати нити живјети, нити се чак повремено одмарати, знајући да тамо о ама баш свему задњу ријеч имају – гангстери.

Џабе су све љепоте Сицилије или Сардиније, које су и неописиве и непроцјењиве, ако живот становника који не пристају уз мафију не вриједи ни цента.

Оно што буди наду да ће се у Италији ствари ипак поправити, чињеница је да све више жртава, унаточ пријетњама које добивају лично или су њима изложене њихове породице, свједочи о страхотама које су проживјели и тако стају на крај боссовима који завршавају онкрај браве.

Како наводи Слободна Далмација, италијанска се мафија у својим почецима наметнула локалном становништву правећи се његовим заштитником, па га тако завјетовала на ћутање о њезиним прљавим пословима. То се догодило у пасивним, сиромашним крајевима, у којима државне власти нису имале институционалну моћ на сваком педљу земље, па је мафија регрутирала младе у своје редове, учећи их животу по њеним, суровим правилима, а не онако како то стоји у уставу и законима.

Како наводи Слободна Далмација, управо то лоше италијанско искуство, због којег југ Италије води стољетну борбу против организираног криминала, опомиње и друге. Гдје год власт устукне пред бандама и зажмири на њихове опачине, зло се брзо умножава док се не усели и у снаге реда и мира, а кад ту нађе савезнике које им достављањем важних информација јамче недодирљивост, нема му краја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.