Природњак подигао музеј камена код Мионице, не може без њега, птица и завичаја

Танјуг
Foto: printscreen

МИОНИЦА - Мионички крај одавно је познат по камену, каменоломима и каменоресцима, а од прије десетак година има и Музеј камена, једини на Балкану.

Музеј је идеја и дјело великог природњака, биолога Предрага Петровића који је на породичном имању у селу Паштић код Мионице основао ову јединствену збирку камених комада и громада.

Камени комади су изложени унутра а громаде посвећене људима "громадама" у дворишту.

Објашњавајући како је дошао на идеју да створи овакав, необичан музеј, Петровић за Танјуг каже да му је камен опсесија, као у оној Његошевој "удар нађе искру у камену", да стално трага за тим како да употпуни своју збирку, проучава камен а и сам зна да ради са њим, да клеше камен и од њега направи штошта.

„ Живот се овде одвија на камену а од њега многи живе. Чини ми се да нам је камен у генима. Моји су и са мајчине стране са Дурмитора, па је можда и то додатно утицало да се посветим камену“, прича Предраг.

Тешко је, каже, и набројати шта је све човјеку камен. Први људски дом био је у каменој пећини, од њега је човјек правио посуђе и алате, био му је и остао оружје и оруђе, кроз пасту за зубе нам је свакога дана у устима, од њега се праве куће и градови, путеви, на камену се некада и штампало.

Стварање музеја почело је када су људи из Геолошког завода Србије, који су радећи велика истраживања тектонске плоче у сјеверозападној Србији направили изложбу, питали Предрага да ли би могао негдје да смјести те предмете.

„ Рекао сам, ’како да не’ и ту на месту где је некада била живинарска фарма, супруга и ја смо кренули у авантуру кречења, сређивања и никао је музеј“, сјећа се наш домаћин.

У међувремену поставка се увећавала па је данас у њој на стотине експоната, највише оних из западне Србије.

Поријекла су разних, седиментних, метаморфних, магматских.

Прочуло се надалеко за овај музеј па га годишње обиђе на хиљаде људи. И обичних радозналаца и оних којима је камен струка.

„ Долазе моји пријатељи геолози, истраживачи који тумарају диљем горњоколубарског простора. Овде је свратиште и полазиште, долазе и студенти а почели су и ђаци и све ми је то некако подршка и не да ми да станем“, прича Предраг.

Долазе и из амбасада, многи пословни људи, стручњаци из Геолошког завода Русије који истражују Струганик.

Посебну пажњу привлаче камене громаде у дворишту. Свака од њих је за по једну људску громаду, односно великог човјека српског рода.

Прву је добио Никола Тесла, затим Његош, па Десанка Максимовић, Љуба Поповић, Матија Бецковић из чије књиге Сто мојих портрета су на громадама исписани текстови а он сам их је назвао Камени буквар.

„ Ове године треба да поставимо громаду нашем свецу, патријарху Павлу“, каже Предраг и додаје да посебно уживање представљају вечери када Бецковићеве стихове у дворишту говори глумац Петар Божовић.

Музеј је заправо дио туристичке понуде породичног газдинства Петровић које је цијело својеврстан природњачки музеј.

У њему је Кућа чаја, коју воде и одржавају Предрагова супруга Дана и њихова кћерка Ивана, доктор биологије, те банка сјемена старих аутохтоних сорти воћа и поврћа.

Биљке које се суше и чувају у Кући чаја беру се на заштићеном простору на имању и од њих се гостима спрема чај.

Ту су и воћке старе стотинама година, многе аутохтоне врсте којих је у Србији све мање.

Због њих је Предрагу сваки дан када није у завичају дангуба, због њих није остао да живи у Америци када му је нуђено.

„ Мени је завичај робија“, каже кроз смех и прича да је и школовање сматрао привременим па се када је завршио Биолошки факултет вратио у свој Паштрић.

Када је у Португалији добио „Слоу фуд“ награду за очување старих раса животиња и сорти биљака, пет плаћених дана боравка скратио је на три, сјео у авион и дошао у завичај.

„ Био сам у експедицијама у Америци, проучавао слепе мишеве у средњој Америци. Нудили су ми да останем у Америци а ја имам ову оскорушу, 200 година је стара, старија од Америке. Како онда ја да останем тамо!? Имамо и крушака које су 150 година старе, чукунбабе па рађају. Тону роде“ , каже Предраг.

Додаје да не може без њих, без камена, птица, људи из завичаја, ријеке и пећине, без суживота са биљкама и животињама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана