Попуњавање тикета с родитељима није игра – 16 малољетних зависника на лијечењу
Чак 16 малолетника зависних од клађења смјештено је на Институт за ментално здравље у Београду.
Најмлађи има само 12 година! Стручњаци кажу да деца најчешће преко кладионица улазе у свијет коцкања и упозоравају да је у питању болест зависности подједнако опасна као алкохол или дрога.
Оливера Сбутега Филиповић из Специјалне болнице за лечење болести зависности упозорава да у ту болницу долазе пацијенти са 17, 18 година са већ развијеним облицима зависности.
Истиче да се акценат мора ставити и на породицу – попуњавање тикета с родитељима није игра, јер се дјетету ставља до знања да и оно може тако да се понаша и да то није опасно.
Сваки трећи ученик првог разреда средње школе редовно се коцка, показало је истраживање Института "Батут". И када је ријеч о алкохолу, међу дјецом до 15. година подаци су забрињавајући, преноси РТС.
Сваки трећи ученик првог разреда средње школе редовно се коцка, показало је истраживање Института "Батут". И када је реч о алкохолу, међу децом до 15. година подаци су забрињавајући.
Разговор Гордане Стијачић с Оливером Сбутега Филиповић
Управа игре на срећу Министарства финансија донела је одлуку да, према Закону о играма на срећу, минимална удаљеност кладионице, играонице или аутомат-клуба од школске установе не сме бити мања од 200 метара.
Нажалост, деци су и поред тога кладионице лако доступне.
Оливера Сбутега Филиповић истиче да у Специјалну болницу за болести зависности долазе пацијенти са 17, 18 година са већ развијеним облицима зависности што значи да су кренули много раније.
Указује да за то постоји много разлога и да се болести зависности не могу приписати увек једном фактору.
"Једно су генетски чиниоци, оно што што смо добили рођењем и на њих не можемо пуно да утичемо. Фактори средине, оно у чему живимо, како растемо и развијамо се је оно о чему треба да причамо и што може довести до развоја болести", упозорава докторка.
Такође, напомиње и да је у дечјој природи присутна радозналост и да ће млади адолесценти најчешће рећи да су због тога почели да се коцкају, односно да се кладе.
Улога породице кључна
Међутим, истиче да се акценат мора ставити и на породицу, какву поруку дете добија од родитеља – колико је уопште упућено да коцкање и клађење може бити ризично.
"Врло ћете често чути од родитеља – па боље је да попуњава тикете него да узима неку психоактивну супстанцу, односно дрогу. Зависи и да ли дете у својој најближој околини има фигуре родитеља или било кога ко проводи време на овакав начин", наводи Сбутега Филиповићева.
Упозорава да попуњавање тикета с родитељима није игра и да се на тај начин детету ставља до знања да и оно може тако да се понаша и да то није опасно.
"Дете, тај светлећи објекат, кладионица, подсећа и на играоницу. Онда креће у школу где и његови другови причју о томе. Период преласка из основне у средњу школу је веома критичан и тада родитељи морају да обрате посебну пажњу", наглашава докторка.
Како да родитељи препознају симптоме код деце
Да би препознао проблем, за родитеља је веома важно да зна како се његово дете понашало док није имало проблем, на који начин и с ким проводи време, како троши новац за џепарац.
Обично, каже долази до промене у понашању у смислу пада школских активности и ефикасности, због чега је школа веома важна у сугерисању неких промена код детета.
"Такође, долази до појачане нервозе, раздражљивости детета, занемарује раније приоритете. Затим, новац врло лако може да нестане из куће и то су углавном мање количине новца. Адолесцент неће прво закуцати зеленашима на врата, него ће управо узети новац од родитеља", објашњава докторка.
Додаје и да се често дешава да деца продају злато из куће или неке своје личне ствари, као што је мобилни телефон или лаптоп и то родитељима треба да укаже на пажњу.
"Деца обично вербализују неку радозналост – отишли су први пут с друштвом, прате спорт, неки вам неће ни знати тачан одговор на то, разлози су које они обично износе, каже Сбутега Филиповићева.
Како дјеци помоћи
Саветује да је врло важно да родитељи пажљиво реагују, да немају нападачки став према детету, да га саслушају и да имају разумевања.
"Не очекујемо да ће дете хтети да оде у установу која се бави болестима зависности и то је врло тешко. У болници постоји и саветовалиште, тако да родитељи могу да дођу и без детета", истиче она.
Коцкање је, наглашава, адиктивно само по себи и та жудња за добитком и узбуђење тера особу да такво понашање понавља.
У почетку су то пријатна осећања, али касније постају навика и праве се дугови и више се не коцка из страсти и жудње него и зависности и идеје да ће се на тај начин извући из дугова и себи помоћи.
"То свакако није тачно, ово је ипак болест и тешко да ће неко сам моћи да изађе из тога", закључује Сбутега Филиповићева.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
