Годишњица погрома над Србима на Косову и Метохији

Током јуна 1999, поред присуства међународних снага, изгнано је приближно четврт милиона Срба и других неалбанаца. У таласу насиља над Србима, њиховом имовином, храмовима и споменицима, марта 2004, са Косова и Метохије протјерано је 4.012 Срба. Огромна већина се никада није вратила у своје домове.

Током насиља на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с припадницима међународних снага безбједности. Такође, повријеђене су стотине Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи нападнуте и њихову имовину и храмове

. Уништена су и 72 возила УН. Током та два дана порушено је колико се зна 935 српских кућа и запаљено 35 вjерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену. Тај храм, један од најрепрезентативнијих споменика средњовековне Србије, епископско средиште српске цркве у средњем веку, посебно раскошну форму добио је у вријеме Краља Милутина (1282-1321), мада је и раније био архијерејско средиште призренског епископа српске цркве.

Црква је дјелимично обновљена, прва литургија у њој служена је шест година потом, али трагови девастације и пожара нису отклоњени. Године 2006. стављена на листу споменика под заштитом УНЕСКО-а. Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда током погрома марта 2004. је био близу стотину. Уништене су небројене фреске, иконе, црквене реликвије. Према процjенама УНМИК-а, на 33 локације у погрому, који је почео 17. марта и трајао је два дана, учествовало је више од 50.000 Албанаца. Посебна мета били су духовно наслеђе и храмови српског народа. Спаљен је манастир Девич код Србице, конаци манастира Светих Архангела код Призрена.

У Призрену је осим Богородице Љевишке, уништена црква Светог Ђорђа, као и Призренска богословија и средиште епископије у Призрену. Протести Албанаца започели су у јужном делу Косовске Митровице. Гдје су се догодили и оружани напади на Србе у северном делу града. Интервенисали су припадници Кфора, с циљем обуздавања напада. У Митровици су се пале и прве жртве, Боривоје Спасојевић и Јана Тучев.

Један припадник Кфора је тешко рањен. Уследили су напади на Србе у Чаглавици и другим насељима у рејону Приштине. Терор се потом проширио и у друге делове Косова и Метохије, на Липљан, Гњилане, Урошевац, Призрен. Без Срба су остали Косово поље, Обилић, Племетина, Свињаре, у Бијелом пољу код Пећи запаљено свих 28 повратничких кућа и парохијски дом. Повод или изговор за погром била је кампања тамошњих албанских медија према којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока при чему је дошло до утапања дjеце.

Медијска кампања је била утемељена на неоснованој конструкцији. Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су "преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села". Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа је осуђено. Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Косову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.