У мјестима страдања у “Олуји” све мање људи и свједока акције

У неким мјестима, у којима су се убиства и злочини дешавали постоје монументални споменици, који су, како каже замјеница предсједника Српског националног вијећа Анета Владимиров, најчешће потпуно невидљиви на мапи, не само хрватске државе, већ и друштва.

Мјеста попут Варивода и Гошића показују, додаје Владимирова, не само проблем суочавања с прошлошћу, већ и одсуство солидарности и емпатије.

Оно што је, такође, проблем у тим мјестима јесте и све мање људи годину за годином, чак и у љетним мјесецима.

У сарадњи са Иницијативом младих за људска права (YIHR) из Србије и Хрватске, СНВ је организовало аутобус ентузијаста који су пошли у обилазак крајева који су страдали током рата 1991. до 1995. године, са посебним акцентом на мјеста злочина почињених током и након операције “Олуја”.

На почетку меморијалне туре, група младих активиста из двијр земље обишла је у Ервенику кућу породице Ченгић, која је 1992. године убијена у нападу на несрпско становништво на тој територији.

“Хтјели смо заправо изразити саосјећање са члановима породице Ченгић који су преживјели и са цијелом заједницом која је патила у том периоду до 1995. године”, објаснила је Владимирова.

Обилазак је настављен у селу Вариводе, гдје је готово два мјесеца након почетка Олује убијено девеоторо стараца - Берића, ђукића и Покрајнца, српске националности.

У Вариводама, групу је дочекао Јован Берић, потомак брачног пара Берић, који је тада страдао са још седморо старијих људи.

“Нигдје нису ишли, ми смо мање-више сви отишли, њих је остало ту 12, од којих је девет убијено, а троје је пуким случајем остало живо, јер су их тражили, али нису их нашли”, испричао је Берић.

Како је навео, за трагедију његових родитеља, сазнао је преко веза и родбине из Њемачке, а тада је о томе обавијестио и сестру која је била у Загребу. Берићи и остали који су тада убијени сахрањени су у Книну, а Јован каже да у их тек након осам година сахранили тамо гдје треба да почивају, односно тамо гдје су провели свој живот.

Од суда у Хрватској неке породице жртава у Вариводама добиле су одштету, али Јован Берић још није, његов случај поново је на Врховном суду, и тако већ пет година.

“Прије 20 година покренута је ова прича преко медија и мање више сви су добили одштету, али та одштета за ту душевну бол, искрено говорећи, смијешна је, јер за убиство једног вука веће су казне него за ово што смо ми претрпјели”, наводи Берић.

Додаје да се на одштету дуго чека, те да је неки нису ни дочекали.

Јован Берић се за стално вратио у Вариводе 2003. када је лако нашао и посао, јер је, каже, имао дефицитарно занимање, на којем је радио до пензије, у коју је отишао прије седам година.

“Мени је овдје лакше јер немам никоме да се доказујем ко сам и шта сам, неки ме људи знају од рођења, за разлику од тамо гдје сам живеи у међувремену и гдје сам словио за дошљака”, прича Берић наводећи да се млади, али ни остали не враћају у Вариводе.

Како је навео, ту сада живи око осамдесет старијих људи, има само једно дијете које иде у школу, а некада је то било село са 380 домаћинстава.

Владимирова каже да им је било важно да млади људи чују какве су околности у којима се злочин у Вариводама догодио, као и причу о Берићевој борби са неправдом судства које, наводи, не признаје чин насиља и неправде као застрашивање српског ставноштва на тој територији и ометање повратка људи који су хтјели да се врате.

На крају меморијалне туре група младих обрела се у Гошићу, селу у којем је двадесетак дана по почетку Олује убијено седморо људи.

И у Гошићу су организатори туре хтјели да скрену пажњу на страдање невиних цивила који су ријешили да остану у својим домовима и да дочекају хрватску војску као што су дочекивали и многе друге војске.

Никола Пухарић, програмски директор Иницијативе младих за људска права из Хрватске, поменуо је два циља меморијалне туре, изражавање солидарности са свим жртвама злочина и кршења људских права, који су чињени за вријеме и након Олује и да се покаже и Србији и Хрватској да је важно да се овакве годишњице обиљежавају заједно.

Важно је, како је рекао, и да се види да постоје неки млади људи који су спремни да покажу политичарима и у једној и другој држави да треба обиљежавати такве догађаји и заједно радити на остваривању права и правде за жртве злочина.

Говорећи о култури сјећања на жртве у Хрватској, Пухарић је оцијенио да је она једнодимензионална.

“Оно што је одлика комеморативних активности везаних за рат у Хрватској јесте да се тада рат на неки начин слави, глорификује, а вриједности помирења и мира се стављају са стране. Оне данас за наше друштво нису важне, односно нису важне из перспективе политичке елите”, примијетио је Пухарић.

Они су, додао је, упаво меморијалном туром жељели да покажу да је веома важно да се његују вриједности мира, помирења и сарадње, те да се фокус стави на жртве.

YИХР из Хрватске је 2016. године покренула иницијативу која се зове “Исприка”, а којом се, објашњава, извињавају у своје име јер њихова држава то није још учинила.

“Штета је што то није дошло од наших државних челника и у том недостатку смо ријешили учинити то, јер смо хтјели да поручимо нашим суграђанима да нису сами, да постоје грађани који се солидаришу са њима и који желе поручити нашим челницима како је важно упутити исприку како бисмо имали суочавање са прошлошћу”, казао је Пухарић.

Додао је да је њима веома важно да покажу да постоји млада генерација која жели да се одговорно носи са прошлошћу и да будућим генерацијама остави друштво које није оптерећено прошлошћу.

“Желимо дјеловати одговорно и да неке будуће генерације и у Хрватској и Србији живе на слободнији и бољи начин”, рекао је Пухарић.

Марко Милосављевић из YIHR из Србије казао је да је обиљежавање годишњица злочина важно због будућности региона и зато што будућност не може да се гради у мржњи и константним трзавицама, које нам, како је рекао, доносе дневно-политички лидери ширећи национализам и мржњу. Он сматра да емпатија и солидарност немају никакав национални предзнак и додаје:

“Србија и Хрватска су дужне да одају почаст и према једним и према другим жртвама и то ће бити гарант да наше сјећање за будућност неће бити трактори и колоне него достојанствен живот”.

У Вариводама и Гошићу Српско нацинално вијеће сваке године одржава комеморацију на годишњицу злочина - 28. септембра.

На годишњицу Олује у свим својим жупанијским вијећима на територији цијеле Хрватске чита се Изјава СНВ-а, за коју Владимирова каже да симболички представља сјећање на страдање, егзодус, прогонство и губитак завичаја за огроман број људи који су у тим крајевима вијековима живјели и преживљавали различите врсте недаћа.

“Изјава сјећања служи тој минути шутње и покушају да се апелује на хрватско друштво првенствено у томе да је повијест увијек повијест оног другог. У Хрватској су ти други Срби и српски народ”, казала је Владимирова.

Јер, како је закључила, ако се једна мањина не осјећа добро и слободно и живи у одређеној врсти трауме и страха, онда свакако други у том друштву не би требало да сматра да је све добро.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.