“Сукоб о будућности ЕУ: Где се завршава Европа?”
Европска комисија је предложила нове методе преговора са државама Западног Балкана.
То је уступак француском предсједнику Емануелу Макрону, али не ријешава основни проблем, пише Дојче веле.
Петог фебруара је нова Европска комисија представила приједлог за реформу политике проширења, тачније, методологије приступних преговора за земље Западног Балкана.
“Реформа” је постала нужна након тоталне блокаде приступног процеса са Сјеверном Македонијом и Албанијом од стране француског предсједника Емануела Макрона.
Ако је вјеровати изјавама представника француске власти, с опрезним оптимизмом се може очекивати да ће Париз на прољеће овим двијема земљама отворити пут за приступне преговоре.
Представљени документ садржи изненађујуће много позитивних елемената који би могли довести до значајног оживљавања политике проширења ЕУ. У њему се ЕУ одлучније него посљедњих година и политички аргументовано изјашњава за проширење на Западни Балкан.
У њему се по први пут јасно изражава спознаја да је политика проширења снажно средство за подстицање демократије и да је условљавање реформи главно средство те политике. По први пут се изричито спомињу могућности санкционисања мањкавих реформи.
Комисија предлаже да не мора квалификована већина држава чланица бити за санкције, већ обратно – потребна је квалификована већина да санкције спречи. То је новина у односу на досадашњу политику проширења која се темељила на принципу једногласних одлука.
И, коначно, Комисија први пут говори о директнијој комуникацији ЕУ с грађанкама и грађанима земаља Западног Балкана који су стварни заговорници евроинтеграција. Истовремено обавезује владајуће политичаре да комуницирају са грађанкама и грађанима о стратешком циљу чланства у ЕУ. Ту комуникацију Комисија поставља као услов за процес проширења.
Но, ипак не би требало дизати еуфорију око овог предлога Комисије. Јер он је тек изнуђена реакција на проблем који заправо не постоји, односно којем се погрешно приступило: Макронова потпуна блокада проширења је примјер неодговорне европске политике.
Неодговоран је био тренутак у којем се затражила реформа политике проширења – након што је Макрон два пута изнудио одгађање одлуке о Сјеверној Македонији и Албанији. Неодговорна је била и бит самог захтјева – прво интерна реформа ЕУ па онда наставак процеса проширења.
Неодговорна је била, на послијетку, и Макронова чињенично нетачна критика досадашње политике проширења. То је посљедица традиционалне француске незаинтересованости према политици проширења на Западни Балкан – регион из којег се Француска повукла још прије више деценија.
Из те незаинтересованости је произашла и Макронова опасна подршка идеји о размјени територија између Србије и Косова.
Приједлог Комисије је покушај да се смањи штета за Западни Балкан, али и сачува образ Макрону. Тако, за разлику од париског приједлога, овде фокус није стављен на економске реформе него на демократију – појам који је застрашујуће недостајао у француском документу представљеном у новембру.
Увођење додатних економских подстицаја је знатно смањено. Искуство је показало да су додатна новчана средства за владе земаља Западног Балкана неефикасно средство. У земљама региона је економија углавном и даље под контролом владајуће политичке елите. Краткорочни, корупционашки интереси моћи доминирају над националним економским потребама.
Ни француски незванични документ као ни приједлог Европске комисије, међутим, не анализирају узроке досадашњег изостанка ефикасности политике проширења. Предлог Европске комисије не дотиче суштински проблем политике проширења ЕУ на Западни Балкан. То није методологија, па зато ријешење и не може бити промјена методологије.
Суштински проблем је недостатак политичке воље у ЕУ, бриселским институцијама и државама чланицама да дослиједно користе постојеће инструменте. Макрон је упркос незаинтересованости за регион назвао овај политички проблем правим именом, али се није прихватио његовог ријешавања.
Нови документ и ново позиционирање ЕУ ће вјероватно омогућити подизање Макронове блокаде приступних преговора са Скопљем и Тираном, али одлучујуће питање је може ли он заиста бити прекретница у политици проширења.
Прије свега јер и даље остаје нерешена потка цијеле приче: сукоб о будућности ЕУ, првенствено између Француске и Њемачке. Без одговора остају и два начелна питања: какву Европску унију желимо – политичку унију или економску заједницу? И гдје се завршава Европа?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
