Сисак: Срби траже да логор за дјецу уђе у уџбенике

Према књигама евиденције Анте Думбовића, у логору је за пет мјесеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима др Давида Егића, у Сиску је покопано 1.152 дјеце. Вијеће жели да буде оживљена традиција школских посјета и часова историје на дјечијем гробљу да би био спријечен историјски ревизионизам. Такође, Вијеће тражи да буду обновљени и заштићени споменици посвећени страдању дјеце.

Како је наведено, потребно је и преузимање одговорности за сјећање и дужни пијетет према умирању оних који нису знали ни своја имена када су нестајали са лица земље.

Дјечји логор у Сиску радио је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године. Усташко-њемачки логор, у чијем је саставу био посебан логор за дјецу, основан је по завршеним усташким и њемачким операцијама на Козари и Шамарици. Овај логор, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством "Женске лозе усташког покрета" и "Усташке надзорне службе". Непосредно управљање "дјечјим прихватилиштем" било је у рукама усташе и љекара Антуна Најжера.

Логор је био у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола - Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину Солане "Рајс", згради "Гучи", основној школи у Новом Сиску и тзв.

"Карантени", једној од шест барака сабирног логора.

Сви ти објекти били су потпуно неусловни за становање и живот дјеце. У згради "Сокола" није било ни врата, а дворана "Рајса" је била подешена за сушење соли. Дјеца, па и она најмања, са само неколико мјесеци, морала су да леже на поду са танким слојем сламе, без одјеће и покривача - подсјећа Вијеће.

Први транспорт у Сисак стигао је 3. аугуста 1942. са укупно 906 малишана. Дан послије долази још 650, а у трећој групи, 6. аугуста, налазило се 1.272 дјеце.

У Теслићевој стаклари и Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Ту је, током аугуста и септембра 1942, од родитеља који су депортовани на присилни рад у Њемачку одузето 3.971 дијете. Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, чији су родитељи били Срби са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника - Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин - Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића и других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало 30 до 40 малишана.

О незамисливим условима на логорским локалитетима свједочио је и доктор Лазар Маргуљес, љекар из Осијека: "Примијетио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба - ништа од тога нису добијала дјеца. Прегледајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета, дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце".

Из масе потресних свједочења издваја се и свједочење Јане Кох, тадашњег секретара Црвеног крста Хрватске. "Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражариле усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дјеце. Ту је било смјештено на голом поду четири стотине дјеце: новорођенчади, дјеце од неколико недјеља и мјесеци, до десет година живота. Дјеца у Дјечијој бараци су неутјешно плакала и дозивала мајке, које су биле на само неколико корака удаљене од њих, али које до њих није пропуштао фашистички злочинац. Већа дјеца причала су кроз сузе да не могу умирити малене, јер су гладни, нема их ко превити и да се боје да ће сви помријети...

Транспорт са 550 дјеце отпремљен је у Загреб и једино што се могло као утјеху рећи тим мајкама била је адреса гдје да потраже дјецу кад се врате из туђине. Родитеље те дјеце су још исте ноћи отпремили у Њемачку.

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 дјеце, док их је 2.200 предато грађанима Сиска и околине на "прехрану". Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле дјеце. Према свједочењу гробара Фрање Видеца, број умрле дјеце у мртвачким сандуцима увијек је био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога, мала дјеца нису ни пописивана. Више је могућих и релевантних извора.

Према Думбовићу, у логору је за пет мјесеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима др Давида Егића, у Сиску је покопано 1.152 дјеце.

Истраживања Нарцисе Ленгел - Кризман говоре о 1.214 умрле дјеце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на Дјечијем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 дјеце.

Крајем рата већи број људи вратио се из заробљеништва и кренуо је у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко вријеме. На захтјев нове власти у Загребу, Дијани Будисављевић је одузета "картотека козарачке дјеце" и албуми са фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде дјеце и њихових родитеља тражили су једни друге још дуго, најчешће без успјеха - наводи Вијеће српске националне мањине града Сиска.

Године 1958. на зграду Солане "Рајс" постављена је спомен-плоча /уништена у рату 1991-1995/. Дјечије гробље је 1974. пејзажно уређено, а на њему постављен и споменик. Данас се тадашње такво пејзажно рјешење чини сасвим непримјереним – због сливања кише и задржавања воде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.