Ранили га у “Олуји” па одбили да му дају инвалднину јер је „сарадник непријатеља“
ЗАГРЕБ - Пред Управним судом у Загребу ускоро ће се наћи још једна тужба против Министарства хрватских бранитеља - тужитељ је Александар Вукичевић (49) из банијског села Стрмен, ком је одбијен захтјев за инвалиднином због рањавања у избјегличкој колони, у акцији “Олуја”, у августу 1995.
Као и у свим ранијим случајевима, Министарство је, одлучујући као управни орган, одбило Вукичевићев захтјев, тврдећи да је овај, тада деветнаестогодишњи студент, био сарадник или помагач непријатељске војске. Да апсурд буде већи, тај “непријатељ” остао је да живи у Хрватској и 1996. се одазвао позиву на обавезну регрутацију, али је одбијен као неспособан за војску. Дакле, већ тада му је признато да је трајни инвалид.
Упркос томе што се против њега не води кривични поступак и што никада није осуђиван за “сарадњу с непријатељским војним и паравојним формацијама”, упркос обимној медицинској документацији, ипак није добио оно што му по Закону о цивилним жртвама рата припада.
Вукичевић је био у истој оној колони која се кретала ка Хрватској Костајници, у којој је била Невенка Добрић са дванаестогодишњим сином Синишом и свекром Петром. Њен захтјев за одштету због убиства невиног дјечака на трактору управни орган такође је одбио, а затим Управни суд случај вратио на поновно одлучивање. Био је то први пут да Управни суд врати такав предмет. Управо на ово се и Вукичевић позвао у својој тужби.
Шта се десило тог 4. августа 1995?
Код шуме Зеленик, недалеко од Црквеног Бока, цивиле је у колони засула рафална паљба. Вукичевић је рањен, као и његов комшија Зоран Даниловић и комшијина тетка Радојка Кукавица. Тешке повреде је задобила и Невенка Добрић, док су њен син и свекар убијени. На све њих је, према свједочанствима преживјелих, пуцала хрватска војска.
Вукичевић је, како је свједочио за хрватски портал “Новости”, остао без прста на лијевој руци и доживио фрактуру лобање.
-Отпао ми је прст, крварили су ми рука и глава. Схватио сам да не могу колима да се вратим у рикверц, да трчим до шуме нема смисла, још ће ме неко на чистини убити. Извирио сам из аута, јавио се и предао. Кад сам изашао, видио сам Невенку, приколицу преко ње, њеног мртвог сина и свекра. До тог момента мислио сам да ми се догодила најгора ствар, али кад сам видео тај призор, схватио сам да сам имао среће. Дошао сам до заповједника 17. пуковније Суња и рекао им: „Ко је пуцао на мене нека ме сад лијепо санира и збрине” - испричао је Вукичевић за “Новости”.
Војници су му одузели новчаник и документа, заробили га и дали му прву помоћ, па је одведен на Клинику за трауматологију у Загребу, послије чега је послат у прихватни центар у Иванић-граду.
Зоран Даниловић, рањен у истом нападу, поднио је исти захтјев и прво га је одбило Управно одјељење за здравство, социјалну бригу и хрватске бранитеље Сисачко-мославачке жупаније.
У образложењу је наведено непостојање медицинске документације из Хрватске.
Његова жалба је прошле године усвојена у Министарству бранитеља, јер је “на основу увида у предмет утврђено да је првостепено рјешење донијето на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања и недостатка доказа”.
Средином октобра добио је позив за процјену инвалидности. У вријеме напада имао је 15 година и рањен је у главу. Спасао се бијегом у шуму, а помоћ му је на крају указана у Бањалуци, одакле и има медицинску документацију.
-Хрватска наставља са праксом о којој је говорио дугогодишњи министар бранитеља Томо Медвед, да су у самом закону направили такве препреке да „ниједан четник, ни његов рођак“ неће добити статус цивилне жртве рата. Тиме је одговорио на оптужбе кад је закон доношен, да ће сада „Срби навалити да траже одштету“ - каже Саво Штрбац из ДИЦ “Веритас”.
Радојки Кукавици метак је одсјекао прст, а други су прошли кроз уста, нос и дојку. Па ипак, њен захтјев да јој се призна статус цивилне жртве рата одбијен је као и Александрин и Невенкин, јер су “сарадници непријатеља”.
Он додаје да то што је случај Невенке Добрић враћен на поновно одлучивање не значи да ће њој и бити признат статус, већ само да ће убудуће управни органи морати да образлажу одбијенице, а не да одбијају захтјеве без икаквих доказа.
-Али, они ће увијек моћи да кажу да одбијају захтјев јер је рођак подносиоца био у Војсци РСК, или да му је баба пекла хљеб за српске војнике или било шта слично - констатује Штрбац.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
