Постоји могућност ревизије пресуде Готовини и Маркачу?

До ревизије процеса могло би да дође уколико би била откривена нека значајна чињеница која није била позната током претходних поступака, објашњено је у суду.

- Мада је одлука Жалбеног вијећа коначна, постоји могућност отварања процедуре ревизије у случају да буде откривена нека нова чињеница која није била позната током поступка пред првостепеним или Жалбеним вијећем - рекао је специјални саветник главног хашког тужиоца Фредерик Свинен.

Према правилу 119 Правилника о процедури и изношењу доказа, захтјев за ревизију поступка могуће је поднијети у року од годину дана од дана изрицања пресуде, објаснио је он.

Пред Хашким трибуналом је досад само једном био покренут поступак ревизије процеса, и то у случају бившег официра ЈНА Веселина Шљиванчанина, подсјетила је представница за штампу Трибунала Магдалена Спалинска.

Шљиванчанин је 2009. године био правоснажно осуђен на 17 година затвора, али је његова одбрана поднијела захтјев за преиспитивање те пресуде, позивајући се на исказ кључног свједока, пензионисаног официра ЈНА Миодрага Панића.

Жалбено вијеће је поништило ту пресуду пошто је закључило да је Панићев исказ кредибилан и смањило Шљиванчанину казну на десет година.

Свинен није желио да коментарише ослобађајућу пресуду Анти Готовини и Младену Маркачу, али је напоменуо да су двојица од петорице судија јасно назначила да се не слажу с мишљењем већине.

- Пошто је та одлука коначна, нећемо коментарисати пресуду. Можемо да истакнемо да су се двојица судија јасно успротивила ставу већине - рекао је Свинен.

Готовина је, у првостепеном поступку, прошле године био осуђен на 24 године затвора, а Маркач на 18 година.

Жалбено вијеће трибунала је поништило пресуду Претресног вијећа и ослободило хрватске генерале пошто је оцијенило да нема доказа да је постојао удружени злочиначки подухват с циљем уклањања српског цивилног становништва из Крајине, као ни за то да су напади на Книн, Обровац, Грачац и Бенковац били противправни.

За такву одлуку Вијећа изјаснили су се предсједавајући судија Теодор Мерон (САД) и судије Патрик Робинсон (Јужна Африка) и Мехмет Гунеј (Турска), док су против били судије Кармел Ађијус (Малта) и Фаусто Покар (Италија).

Ађијус и Покар су назвали закључке Вијећа збуњујућим, конфузним, неодрживим и пуним грешака и погрешних тумачења.

- Суштински се противим цјелокупној пресуди Жалбеног вијећа, која је у супротности са осјећајем за правду. Чак и ако је већина (чланова вијећа) жељела да потпуно ослободи Готовину и Маркача, можемо се запитати шта је већина жељела да постигне одбацивањем постојања удруженог злочиначког подухвата…Остављам ово као отворено питање - навео је судија Покар у издвојеном мишљењу на 20 страна.

Његов колега Ађијус такође је, у одвојеном мишљењу аргументованом на 30 страна, изразио одлучно и потпуно противљење закључцима вијећа, оцијенивши да је већина судија погрешно протумачила, игнорисала или одбацила закључке првостепеног вијећа без одговарајућег оправдања за то.

На питање да ли хрватски генерали могу да траже одштету од Трибунала због тога што су провели у притвору неколико година, Свинен је одговорио да статут и правила процедуре Трибунала не предвиђају исплату одштете ослобођеном оптужби.

- Према мојим сазнањима, Трибунал никада није одобрио исплату одштете у случају ослобађајуће пресуде - рекао је он и додао да му није познато да ли су Готовина и Маркач уложили такав захтјев.

Ослобађајуће пресуде, које је Хашки трибунал изрекао хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, доносе нови правни стандард охрабрујући војне команданте који у будућности буду жељели да нападну цивиле и политичаре који планирају њихово протјеривање, оцјењује професор Ерик Горди.

- То је нови закон који поништава разлику између војних и цивилних циљева према Хашкој и Женевској конвенцији закључком да свака мета ретроактивно може да буде дефинисана као војна - навео је професор Горди објашњавајући нови стандард који је Жалбено вијеће својом пресудом увело.

Други стандард, како он оцјењује, је што је Вијеће бесмисленим учинило категорију “илегалних ратних циљева” закључивањем да оно што говоре политичари није од пресудног значаја кад се доноси оцјена о тој политици.

- Оба ова нова правна стандарда су веома охрабрујућа за злочинце и војне команданте који у будућности буду планирали нападе на цивиле.

Оба стандарда дају наду одбрани Радована Караџића и Ратка Младића да већина онога за шта су они оптужени није незаконито - сматра Горди, који је и аутор књиге “Култура моћи у Србији”, објављене 1999. године.

Професор са лондонске Школе словенских и источноевропских студија подсјећа да је код неких људи ослобађајућа пресуда хашког суда изазвала одушевљење, а код других огорчење, у складу да подјелама које произилазе из очекиваних политичких линија.

Британски професор наводи да ни Жалбено вијеће које је одлучивало о пресуди није остало “мање подјељено”, подсјећајући да су тројица судија гласала за, а двојица против ослобађајуће пресуде, а уз то су и двојица судија која су гласала за такву одлуку приложила издвојено мишљење, чиме се заправо у пресуди нашло пет мишљења судија.

- То значи да консензус око права и чињеница из овог предмета није ништа веће међу члановима Вијећа у односу на јавност, а то нам за резултат даје контроверзе које ће још дуго постојати - наводи Горди.

Анализирајући пресуду, Горди оцјењује да је Вијеће донијело “чудну” одлуку тиме што је одбацило налазе првостепене пресуде о постојању удруженог злочиначког подухвата и тиме што је одбацило брионске транскрипте са састанка хрватског политичког и војног врха као кључног доказа за тврдњу Тужилаштва.

Вијеће је такође одбацило и изјаве Фрање Туђмана које указују да је циљ војне операције био протјеривање цивила.

- Умјесто тога, они (Вијеће) су закључили да анализа брионских транскрипата не указује на наредбу о неком одређеном артиљеријском нападу, тако да су одбацивањем кључног доказа одбацили и тврдњу о удруженом злочиначком подухвату - објашњава Горди.

Он наводи и да је Вијеће покушало да анализира који је тачно артиљеријски напад приморао цивиле да бјеже умјесто, како сматра, да уважи став Тужилаштва да није један појединачан напад приморао цивиле на бјекство, већ да је створена општа атмосфера напада која је и чинила централни елемент војне стратегије.

Налази Вијећа постају још чуднији кад се анализирају планови хрватске војске о протјеривању цивила и њихово мишљење да је расправа о артиљеријским нападима, евентуалном напуштању цивила и стварању излаза из градова за цивилно становништво, указала да је ријеч о законитој борбеној операцији и настојању власти да створе услове да становништво безбедно изађе из тих мјеста.

Вијеће слично закључује да и то што је Хрватска усвојила дискриминаторске мјере послије одласка Срба из Крајине не значи и да су Срби били приморани да оду.

Британски професор наводи и да су о свим овим закључцима судије Фаусто Покар и Кармел Ађиус изнијели супротна мишљења.

Обојица судија нису показала трунку поштовања према мишљењу већине у Жалбеном вијећу, а Покар је у мишљењу, које је део пресуде, изнио да се “фундаментално противи цијелој жалбеној пресуди, која је у супротности са било каквим осјећајем за правду”.

Покар је навео да је одлучио да се не сложи са “резоновањем и било којим закључком већине” због “великог броја грешака и погрешних конструкција” приликом доношења одлуке о пресуди.

- Вијеће је одбацило стандард (Расправног вијећа), али није анализирало доказе како је најавило да ће да уради - подсјећа професор Горди на речи судије Покара.

Горди у закључку текста, подсјећа на отворено питање судије Покара:

- Чак и да је већина жељела да ослободи у потпуности одговорности Готовину и Маркача, неко би могао да се запита шта су судије хтјеле да постигну одбацивањем постојања удруженог злочиначког подухвата умјесто да се концентришу на значајан допринос Готовине и Маркача удруженом злочиначком подухвату.

Жалбено вијеће Хашког трибунала је, у доношењу ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, искомбиновало најгоре опције које нуде различити правни системи, оцијенио је експерт за људска права са Универзитета у Нотингему Марко Милановић.

- Жалбено веће није објаснило да ли стандард Претресног већа, према којем би свака граната која је пала више од 200 метара даље од легитимне војне мете у градовима требало да се сматра доказом незаконитог недискриминативног напада, третира као “правну грешку” или чињеничну грешку - наводи он.

Милановић сматра да је, ако је ријеч о правној грешци, Жалбено вијеће морало да формулише нови, примјеренији законски стандард на основу којег би се провјериле чињенице утврђене у прошлости.

С друге стране, указао је он, уколико је ријеч о чињеничној грешци, Жалбено вијеће је требало да ода дужно поштовање чињеничним закључцима у цјелини које је донијело Претресно вијеће, а да их одбаци само у случају да се разумним испитивањем чињеница није могло утврдити да је гранатирање било недискриминишуће на основу укупних доказа.

Међутим, подсјећа он, већина судија Жалбеног вијећа, која је донијела ослобађајућу пресуду, није учинила ни једно ни друго, већ је стандард везан за опсег од 200 метара оцијенила као “фатални недостатак” који је учинио неважећим првостепене пресуде и приступила “бизарној” форми поновне ревизије чињеница.

При томе, Жалбено вијеће је, заправо, приписало Претресном вијећу ставове какве оно никада није усвојило и поништило још један чињенични закључак користећи поновно преиспитивање појединачних доказа, за које је, у одсуству конктеста, закључило да нису основани.

Дакле, закључује Милановић, не само што је већина судија Жалбеног вијећа сматрала да је боље процијенила чињенице него Претресно вијеће, већ је то учинила из апсолутно пасивне позиције, не чинећи ништа да отклони наводне пропусте и недостатке у првостепеном процесу, што би у оквиру поновне ревизије у континенталном систему било учињено.

Уколико би, на примјер, докази прикупљени током судског процеса онемогућили да се дефинитино утврди да ли је гранатирање било недискриминативно, суд који спроводи поновну ревизију би опет покренуо процедуру прикупљања доказа и позвао би нове свједоке и експерте, наводи Милановић.

- Жалбено веће је прогласило чињеничне закључке Претресног већа на олак и нехајан начин, у само неколико параграфа кад је реч о питањима о којима су у првостепеној пресуди написане стотине страница, и са очитим занемаривањем последица - приметио је Милановић.

Ослобађајућом пресудом у тако несавршеном облику нанијет је колективни пораз Хашком суду као институцији и професионални пораз свима који су се бавили тим случајем, без обзира на њихове добре намјере, закључио је он.

Марко Милановић је професор права на Правном факултету Жалбено вијеће је са три гласа за и два против закључило да је прва пресуда МКСЈ, донијета 15. априла 2011. године, заснована на погрешним премисама и ослободило је двојицу генерала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.