Моја кривица је што сам се удала за Србина
Уз велике мjере обезбjеђења на позорници ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци одржана је трибина "Жене у рату", односно "Други рат", поводом 20. годишњице "Олује".
У овом догађају – у организацији ријечког ХНК-а и Српског народног вијећа у сурадњи с Documentom - Центром за суочавање с прошлошћу – пет протјераних жена различитих националности, у разговору с модераторком Весном Јанковић, испричало је своја сећања на ратне дане, пренио је novilist.hr.
Афера "Селотејп"
Пет жена: двије Марије, Ива, Јелена и једна која је хтјела остати неименована, у својим су потресним исповједима евоцирале ратне страхоте.
"У то вријеме сам с двојицом малољетних синова била у избјеглиштву у Запрешићу, а супруг Бранко је остао у Осијеку јер је био један од директора поште. Сваки дан, изузев суботе и недјеље, чули смо се телефоном чим би он стигао на посао. У понедјељак, 25. новембра 1991. године, отпратила сам дјецу у школу и потом чекала на његов позив. Јавио ми се тек око 16 сати. Грдила сам га што ми се није јавио раније, а он ми каже да уопште није ишао на посао, да му је у петак пред крај радног времена дошао шеф и рекао да је од понедјељка на слободним данима те да не иде никуда из Осијека у случају да га буду требали. Никада није рекао да га је страх, да га је неко дирао, нападао. Ништа. Сутрадан у 11 и 30 по њега је дошло троје наоружаних особа, једна жена и два мушкарца у одорама Хрватске војске. Позвонили су на врата и рекли му да с њима пође на информативни разговор. Казали су му да не треба да понесе документе јер ће се брзо вратити. Након пола сата је тих истих троје људи дошло у нашу кућу, али овај пут без њега. Одвезли су наш аутомобил из гараже. Од онда га више никад нисам видјела ни чула", овако је своју причу почела Марија, која је истражујући што се догодило с њеним супругом дознала да је њена једина кривица то што се као Хрватица удала за Србина. Међутим, њен одговор је да се није удала за Србина него за човјека. Кривци за смрт њена супруга на крају су пронађени, а убијен је у случају "Селотејп".
Голгота
Друга Марија живела је крај Книна и у вријеме рата била је дјевојчица. Тачно прије 20 година нашла се у колони и стигла код рођака у Београд. Данас живи у Загребу.
Ива је испричала ратну голготу коју је прошла у Вуковару, а потресна је била и исповијест жене из Мостара, из бошњачко-муслиманске породице.
На крају је своју причу испричала медицинска сестра Јелена која је до рата живјела у Слатини.
Премда су различитих националности и породичних прилика, овим је женама заједничко да су током посљедњег рата проживеле неку врсту мучења и тортуре, изгубиле су чланове породице, јавно су исмијаване или су трпјеле дугогодишњу друштвену изолацију.
Ријеч је о сјећањима која отварају другачију перспективу, односно о покушају да се испричају и чују оне приче које увијек остају негде на маргинама или никад испричане.
На почетку трибине текст о рату прочитао је Бојан Главашевић, помоћник министра бранитеља, који је истакнуо да је рат најгори јер човјеку одузима људскост.
Указујући да рат дехуманизује дугорочно, Главашевић је нагласио да о рату треба говорити – и ради оних који су у рату страдали, и због оних који су га преживјели, али и ради оних који рат нису доживјели и немају сјећање на ратне патње.
Бојан Главашевић закључио је да у самоме рату нема ничег доброг и да се не сјећамо рата него људи.
Због перформанса ратни ветерани и навијачи Армаде одржали су протест у центру Ријеке и испред зграде позоришта уз националистичке пјесме и погрде упућене редитељу Оливеру Фрљићу и градоначелнику Војку Оберснелу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
