Милановић: Хрватска излази из арбитраже

Милановић је на ванредној конференцији за штампу рекао да је арбитражни поступак контаминиран.

"Поступак је контаминиран, оно што се договорило је неодрживо и Хрватска излази из уговора", рекао је Милановић.

Милановић је раније данас одржао консултације са представницима страначких клубова у хрватском парламенту о томе да ли Хрватска треба да остане у поступку арбитраже око границе са Словенијом.

Посланици су били јединствени у ставу да Хрватска мора да изађе из арбитражног споразума.

Милановић није хтио да коментарише да ли се чуо са словеначким колегом.

"У таквом аранжману ми више не можемо учествовати. Значи излазимо. Процедура је контаминирана. Ми смо се држали свих правила. Арбитражни суд се налази у неугодној ситуацији, можда ни крив ни дужан. Не знам је ли став словеначке владе да уплићу тајне службе. Не могу коментарисати ништа око тога.", навео је Милановић.

На питање словеначких новинара да је премијер Словеније дао изјаву да Хрватска не може једнострано изаћи из арбитраже, Милановић је казао да "може и хоће".

"Овако нешто се никад није догодило, не знам може ли Арбитражни суд сам наставити свој посао", додаје Милановић.

Афера је избила средином прошле седмице када је загребачки Вечерњи лист објавио компромитујуће транскрипте, а потом и аудио-снимке који потврђују контакте словеначког члана Арбитражног суда Јернеја Секолеца и словеначке заступнице пред судом Симоне Дреник из Министарства спољних послова, односно договарање о изношењу аргумената и осмишљавање како да утичу на остале судије у поступку о граници између Хрватске и Словеније.

Предсједница Хрватске Колинда Грабар Китаровић изјавила је потом да је стање забрињавајуће и да доводи у питање објективност самог поступка, а министарка спољних и европских послова Весна Пусић да Хрватска разматра и могућност изласка из поступка.

Арбитражни споразум потписали су премијери Хрватске и Словеније Јадранка Косор и Борут Пахор 4. Новембра 2009. у Стокхолму.

Њиме је предвиђено успостављање међународног арбитражног суда за одређивање границе на мору и копну, везу Словеније према отвореном мору и коришћење релевантних морских подручја.

Арбитражни суд чини пет судија- по један из Хрватске и Словеније, а преостала три су изабрана заједничким договором с пописа Европске комисије.

Вишедеценијски спор Хрватске и Словеније

Још од распада Југославије, прије готово четврт вијека, између Словеније и Хрватске постоји и територијални спор везан за Пирански залив, који Хрвати називају Савудријска вала.

Овог пута, међутим, хрватске власти су веома забринуте због међународне арбитраже у спору са Словенијом, која очекује да ће добити бар двије трећине Пирејског залива.

Загребачки је лисет јуче објавио извбоде из транскрипата словеначких учесника међународне арбитраже у којем су наведени детаљи из повјерљиве дискусиоје предсједника суда Жилбера Гијома и осталиох арбитара.

Наводно је Гијом у раној фази поступка изјавио да су Словенци добили готово све што су жељели, а то су најмање двије трећине залива.

Хрватска је министарка спољних послова Весна Пусић то назвала неприхватљивим.

Она се, наводи лист, није чула са словенацким колегом Карлом Ерјавцем, а он је наводно још у априлу наговијестио да ће Словенија добиоти излаз на море који раније није имала.

Пусић је јуче најавила и истрагу цијелог случаја, којим се ових дана баве и власт и опозиција у Хрватској, критикујући оштро притиске које је Словенија извршила на Арбуитражни суд и тиме себи наводно обезбједила предност у спору око Пиранског залива.

Сличај Пиранског залива само је један у низу спорних између двије земље.

Иако су у вријеме отцепљења од претходне Југославије лидери Словеније и Хрватске наглашавали како авнојевска граница између двије земље није спорна, што је чињено с циљем да се олакша међународно признање, та питања нису разријешена ни деценијама потом.

Тако су словеначки војници запосели Трдинов врх (прозван по Јанезу Трдини, словеначком књижевнику) пошто га ј својевремено напустила ЈНА. Ријеч је о највишој коти Жумбреачке горе. Хрватски назив те коте је Света Гера.

Проблем прецизног одређивања државних граница између двије земље био је септембра 1995. основни мотив за састанак у Марибору премијера Словеније Дрновшека и Хрватске Валентића.

Тај састанак требало је да покрене с мртве тачке више спорних питања због којих су односи Љубљане и Загреба годинама били готово замрзнути. Претходно те године, хрватски амбасадор Миљенко Жагар демонстративно је напустио прославу Дана државности Словеније, пошто је Јанез Јанша са говорнице узвикнуо: "Не дамо Пирански залив и Трдинов врх".

Главно поприште напетости све вријеме је био Пирански залив, јер Хрватска сматра да је граница на половини залива, а Словенци да цио Пирански залив треба да припадне Словенији, укључујући и четири засеока уз ријеку Драгоњу.

Медији су тако често писали о Јошку Јорасу чија се кућа налази у спорној зони, који је свој став показивао истицањем словеначке заставе или већ одговарајућих парола. При чему је редовно интервенисала хрватска полиција. Још септембра 1995. наговештавано је да ће о проблему Пиранског залива, највјероватније, одлучивати међународна арбитража.

Хрватска је иначе обавезна да обезбједи пролаз кроз своје територијалне воде у складу са међународним поморским правом, али сви бродови морају најприје да траже дозволу, а Словенија настоји да се избори за директан приступ отвореном мору.

Јуна 1996. односи Словеније и Хрватске заоштрени су због одлуке Загреба да се у правилнику о риболову у Јадрану граница са Словенијом на мору зацрта средином Пиранског залива. Што је значило да је подручје лова словеначких рибара знатно сужено.

У крајњем, читава расправа је сведена на то да Словенија мора добити цио Пирански залив и територијални излаз на међународне воде и то зато јер је разграничењем послије Другог свјетског рата и распадом Слободне територије Трста 1954. године Словенија територијално била оштећена у корист Хрватске и Италије.

Двије земље годинама су наводно тражиле привремено ријешење, које не би прејудицирало трајно.

Односно, предвиђано је било заједничко коришћење залива до трајног ријешења за које се претпостављало да ће, вјероватно, бити препуштено некој компетентној међународној институцији за право мора.

Међутим, проблем везан за спор око границе у Пиранском заливу Дамир Кајин, својевремено потпредсједник Истарског демократског сабора, водеће политичке групације у Истри, коменатарисао је ријечима да има утисак да се појединци у Хрватској и Словенији силно труде да заоштре, а не да ријеше словеначко-хрватски Гордијев чвор.

Марта 1999. медији су писали да су се министри Гранић и Фрлец састајали у више наврата у покусају да нађу ријешење за Пирански залив, без успијеха. Предсједник владе Словеније Јанез Дрновшек изјавио је тада да је словеначкој јавности тешко разумљиво зашто Хрватска не призна да је Пирански залив словеначки, с обзиром на историјске и друге околности, а "поготово што то питање за Хрватску, поред толико њене обале, није толико важно".

Септембра 2002. Јанез Дрновшек, тада премијер Словеније, одбацио је предлог Хрватске за међународном арбитражом у спору око граница између два сусједа и оптужио Загреб да изазива пограничне инциденте везане за риболов у Пиранском заливу.

По њему Хрватска изазивањем инцидената у Пиранском заливу жели да покаже да нацрт билатералног споразума потписаног 2001. године између двије владе није више на снази или да не може бити спроведен.

Споразум о граници који су парафирали премијери Дрновшек и Рачан, није ратификован у хрватском Сабору, пошто је већина странака оштро критиковала Рачана, тврдњом да је препустио Словенији 80 одсто акваторија у заливу.

Дрновшек је прецизирао да је хрватска обалска стража проширила контролу над половином залива, умјесто на приобалну зону од 300 метара коју је контролисала од 1991. године, а да је Пирански залив једини приступ Словеније међународној поморској пловидби.

Међутим, представници словеначких и хрватских рибара договорили су тада привремени мораторијум на лов у спорном троуглу Пиранског залива, изразивши наду да ће политичари дотад постићи коначан споразум о границама.

На конференцији за штампу након састанка у згради општине Пиран, представници асоцијација рибара инсистирали су да Словенија и Хрватска што прије пронађу коначно рјешење и предложили да спорна област буде под заједничком контролом и хрватске и словеначке полиције.

Септембра 2002. министар унутрашњих послова Словеније Радо Бихинц оптужио је Хрватску да угрожава сигурност Словеније изигравањем постигнутог граничног споразума вођењем политике која је "невјеродостојна и непромишљена демонстрација моћи хрватске рибарске флоте на средини Пиранског залива"

Коначно, 19. септембра 2002. две владе су сагласно прихватиле кодекс понашања за словеначке и хрватске рибаре на заједничком риболовном подручју у Пиранском заливу, чиме је учињен први корак ка смиривању напетости.

Према привременом споразуму, у наредна три мјесеца било је предвиђено да словеначки и хрватски рибари лове на подручју од Умага у Хрватској до Анкарана на словеначкој страни.

Предвиђено је било и да на словеначкој страни буде подијељено оквирно 140 дозвола за риболов а на хрватској 107. као и да надзор врши посматрачка служба састављена од привредних инспектора и представника рибарских асоцијација обије државе.

Спровођење споразума, међутим, како је вријеме показало, било је далеко од идиличног.

Августа 2003. Словенија је затражила од Хрватске званично објашњење поводом намјере њене владе да прогласи ексклузивну економску зону на Јадранском мору.

Услиједило је повлачење словеначког амбасадора Петера Бекеша из Загреба - на консултације.

Октобра 2003. медији су обијоданили да се високи представник Европске уније (ЕУ) за спољну политику и безбједност Хавијер Солана понудио да арбитра у хрватско-словеначком спору око границе на мору. У Хрватској је одмах оцијењено да би арбитрирање Солане, поред његовог несумњивог политичког искуства, више одговарало Словенији.

Словеначки министар одбране Антон Гризолд 23. фебруара 2004. најавио је да ће се војска Словеније повући из објекта некадашње ЈНА на Светој Гери (Трдинов врх), у Жумберку, на граници са Хрватском.

Ово је претходно, посредно, најавио тадашњи предсједник те земље Милан Кучан, коментаром - да нема одговора на питање шта тамо ради словеначка војска, нарочито у свијетлу чињенице да Словенија у мају улази у ЕУ и НАТО.

Септембра 2004. словеначки министар спољних послова Иво Вајгл, у једној телевизијској емисији, изјавио је - цио Пирански залив је словеначки – истина, током предизборног дуела с бившим министром спољних послова Димитријем Рупелом.

Вајгл је тада рекао и да још није вријеме да се с Хрватском, а у вези с границом приступи међународној арбитражи и да ствари могу да се ријеше дипломатски и билатерално, односно у оквиру приступања Хрватске ЕУ, при чему ће Хрватска морати да уважити европске стандарде.

И Рупел и Вајгл су се тада сложили да Словенија треба да услови подршку хрватском чланству у ЕУ решењем билатералних питања, али уз избјегавање израза "условљавање" и с различитим дипломатским нијансама.

Хрватска влада убрзо потом оцијенила је да су неприхватљиве претензије Словеније за суверенитет над цијелим Пиранским заливом (Савудријском валом).

Одбачене су изјаве словеначког министра спољних послова Иве Вајгла и упућен позив Љубљани на политичку суздржаност и наставак дијалога, укључујући и међународну арбитражу о ријешавању отворених питања.

Услиједио је, октобра 2004. инцидент с упловљавањем брода "Шолта" Хрватске ратне морнарице (ХРМ) у Пирански залив.

Вајгл је тада коментарисао да међународна арбитража није ни најбоље ни једино ријешење. По њему, чак и кад би арбитража донијела ријешење с којом би обије земље могле да се сагласе, и тада би било нужно уложити труд да се спрече инциденти и стварање напетости.

Октобра 2005. предлог званичног Загреба да се спорна питања између двије земље ријеше међународном арбитражом Љубљана је одбацила.

Шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел инсистирао је да би договор о спорној граници требало постићи током преговора Хрватске с ЕУ, а да би арбитража била могућа само уз пуно међусобно повјерење и дослиједно спровођење договореног.

Јануара 2006. словеначки премијер Јанез Јанша позвао је хрватску владу на поштовање Брионског споразума о избјегавању инцидената. Тим документом који су власти двије суседне државе потписале 25. јуна 2005. утврђена је обавеза мирног ријешавања спорова на мору и избегавање ситуација које би могле да доведу до заоштравања словеначко-хрватских односа.

Хрватска је, наиме, претходно започела примјену Правилника о риболовној зони, према којем се граница између двије земље протеже средином Пиранског залива. Словеначка влада је потом одговорила на ову уредбу доношењем уредбе о успостављању сопствене риболовне зоне, која "покрива" цео Пирански залив.

И децембра 2006. тадашњи премијер Словеније Јанез Јанша изјавио је да Словенија неће толерисати покушаје Хрватске да припоји дио њених територијалних вода: "Пирански залив припада Словенији и то је основно полазиште садашње и свих будућих влада Словеније".

Нагласио је такође да словеначко - хрватски споразум о избјегавању инцидената потврђује суверенитет Словеније над цијелим Пиранским заливом.

Септембра 2009. саопштено је да су се премијери двије земље споразумели на тему граничног спора, чиме је омогућено хрватско приступање Европској унији.

Десет мјесеци напетих дипломатских односа завршено је договором по коме се Словенија обавезала да уклони блокаду хрватских приступних преговора, а Хрватска се одрекла свих ставова и докумената који би прејудицирали границу и позвала Шведску као предсједавајућег да сазове конференцију на којој би се отворила и затворила нека поглавља преговора.

Јануара 2013. медији су објавили да Словенија највјероватније, пред Арбитражним судом неће захтјевати да јој припадне и мало, сада хрватско, рибарско мјесто Савудрија, али ће вјероватно тражити контролу над читавим Пиранским заливом.

Јуна 2014. Карл Ерјавец, словеначки министар спољних послова, открио је да је Словенија на арбитражи о граници са Хрватском у Хагу тражила читав Пирански залив и изразио увјерење да је успио да увјери арбитре у аргументе које је та држава изнијела у том граничном спору.

Како је рекао, словеначка аргументација правно је врло увјерљива и ослања се на примјере других земаља које су биле у сличним ситуацијама као Словенија када је у питању приступ отвореном мору. Ерјавец је тада рекао и да је осјетио да је након тога на хрватској страни "завладала забринутост".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.