Миајло Бацковић, шеф кабинета епископа будимљанско-никшићког Методија: Након сваког страдања долази васкрсење

Од уласка у Цвијети, почиње страдање Господа, али и васкрсење, не само богочовјека него и природе људске. Господ нам свима показује својим животом у Јеванђељу како би сваки хришћанин требало да живи, а то је свјетлост Христовог васкрсења. Цијели наш живот, појединачно и нас као српског народа и свих људи је једно страдање и када бисмо питали шта се дешава у нашем животу, мало би ко могао да каже да му је живот прошао без икаквог искушења и страдања.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” свештеник и шеф кабинета епископа будимљанско-никшићког Методија, Миајло Бацковић, истичући да након сваког страдања долази васкрсење. У наставку овог разговора Бацковић је говорио и о српском (не)јединству, шта Васкрс представља, колико су биле значајне литије у Црној Гори, али и колико је сујета кочница за свесрпско јединство.

ГЛАС: Шта бисте поручили православним вјерницима у Српској и широм свијета поводом највећег хришћанског празника Васкрса?

БАЦКОВИЋ: Тај пут Господ је дао нама, на нашим просторима живе људи различитих култура и религија, али смо сви на крстоносном путу страдања. Ми смо сви упућени једни на друге, али управо нас васкрсење учи и даје нам вјеру, наду и оптимизам да ће након сваког страдања доћи васкрсење. Није узалуд Васкрс празник над празницима, он је порука човјеку да лакше поднесе што га снађе у овом животу и на шта наилази, па било лијепо или лоше, ми знамо да ћемо на крају пута доћи до васкрсења, али је само питање како ћемо прећи тај пут до Јерусалима. Руси имају једну лијепу узречицу, “на крај пута је само дошао онај који је на пут кренуо”, тако да ми хришћани рођењем и крштењем крећемо на тај пут ка Јерусалиму.

ГЛАС: Господ руши све зидове и подјеле.

БАЦКОВИЋ: Свјетлост Христовог васкрсења подједнако обасјава све јер Господ руши зидове међу људима, а ми људи смо изузетно склони да те зидове подижемо, васкрсење руши све зидове међу људима, руши све страхове и подјеле, а највећи страх и непријатељ рода људског је смрт. Ако руши смрт, она бива побијеђена васкрсењем, што значи да немамо чега да се бојимо.

ГЛАС: Колико је значајна духовна припрема пред Васкрс?

БАЦКОВИЋ: Цијели наш живот је духовна припрема за Васкрс, а ово што се ми припремамо ових дана у вези с Великим васкршњим постом, гдје свака недјеља поста има своју сврху, то је тек нешто посебно. Ово је најљепши пост, свака недјеља има своје оправдање. Веома је битно духовно се припремити, али тако што ће цијели наш живот бити припрема за сваки Васкрс који прослављамо да би он био пут ка нашем општем васкрсењу и припрема за опште васкрсење како пјевамо у Тропару. Живот сваког хришћанина би требало да буде пут припреме за опште васкрсење, у овом тренутку треба се припремити постом и молитвом, то су два крила којима узлијећемо у Царство небеско, личним и општим покајањем.

ГЛАС: Протекле двије године обиљежила је пандемија вируса корона, јесмо ли се окренули вјери и правим хришћанским вриједностима?

БАЦКОВИЋ: Корона је показала нама и цијелом свијету како невидљива ствар може да уплаши цијели род људски. Ми који вјерујемо кроз васкрсење, ми се не бојимо тог зла, које не видимо јер се ми хришћани цијели живот боримо против зла које не видимо. Лакше се борити против видљивог зла, ма какво оно било, има своје име и презиме, зато што га видимо и знамо његову снагу. Врло се тешко од тога одбранити, али морамо да створимо имуни систем, не само организма, него и духовни, који је много битан и пуно значајнији, он се добија духовном борбом унутар човјека и око човјека, кроз које свакодневно пролазимо. Корона је показала оно што ми живимо цијелог живота, само на примјеру вируса који је оковао цијели свијет.

ГЛАС: Током короне вратили смо се себи, селу, породици?

БАЦКОВИЋ: Примијетио сам путујући по нашим свим земљама у окружењу да су се људи вратили селу и природи. Та затвореност је била могућност да се вратимо себи, природи и својим коријенима, људи су почели и да обрађују земљу. Наш народ каже “Без невоље нема богомоље”, па су се окренули и Богу више.

ГЛАС: Јесу ли литије у  Црној Гори биле јаче од сваког зла?

БАЦКОВИЋ: У Црној Гори је било мало другачије, биле су и литије тада. “Ковид” је овдје политички злоупотријебљен против Цркве и у том тренутку затварањем вјерника и нису дозвољавали окупљање вјерника на светим литургијама. Једини лијек је у суштини, лијек у заједничкој молитви, уз опрез и одговорност. Нико не позива на неодговорност, слобода је најбитнија за човјека, а слобода носи одговорност, а без одговорности је анархија. Блаженопочивши патријарх Павле нам је једном рекао: “Ви сте добри момци, али морате да знате да ако доброта није повезана са мудрошћу, онда је лудост”, тако и слобода, која није повезана са одговорношћу је лудост.

ГЛАС: Сматрате ли да нас је та невоља још више зближила или смо се одмакли једни од других? Помажемо ли довољно једни друге?

БАЦКОВИЋ: Нажалост, чули сте термин да држимо социјалну дистанцу, тај термин је погрешан, он показује право лице оних  који су хтјели да злоупотријебе пандемију и људе одвоје једне од других. Социјална дистанца није исто што и физичка дистанца. Физичка дистанца штити људе од преношења вируса, а социјална значи отуђивање људи, зато је термин опасан. Ми смо бића која имамо комуникацију, а они су хтјела да и то прекину.

ГЛАС: Јесмо ли почели једни друге да избјегавамо?

БАЦКОВИЋ: Човјек је човјеку постао корона, па смо осуђивали људе који би кихнули на улици. Почели смо да људе гледамо као вирус и као опасност, што није у нашем духу, ми једни другог треба да гледамо као брата, па и ако видимо да је у проблему, па и ако се заразимо, даће Бог добро. Лоше је правити дистанцу међу људима, лоше је људе плашити од заједнице.

ГЛАС: Гдје као хришћани највише гријешимо, шта треба да поправимо?

БАЦКОВИЋ: У свакој ситуацији крећем од себе. Ми, читајући многе информације које су доступне на интернету, добијамо разне поруке, али заборавимо да погледамо у наше срце, у нашу душу. Мислим да је суштина живота сваког хришћанина у духовном одрастању, прво самопреиспитивање да би дошли до самоспознаје и онај тренутак када искрено себе погледамо мислим да је то високи ниво духовног живота гдје можемо искрено да се покајемо.

ГЛАС: Осуђујемо ли једни друге?

БАЦКОВИЋ: Ми хришћани почели смо да људе гледамо по спољашњости, почела је да нам буде битна фасада, а суштину промашимо. Често осуђујемо један другога, не улазећи у суштину његовог проблема, да видимо зашто је то неки човјек  урадио и да му касније помогнемо. Ми ту основну хришћанску врлину, нажалост, све чешће заборављамо. Отуђеност и осуда нешто је што смо почели да радимо ми хришћани, а никако не бисмо смјели да радимо, зато што је то контра оног што Господ учи у Јеванђељу.

ГЛАС: Српско јединство годинама је спорно, како Ви гледате на то? У чему видите излаз?

БАЦКОВИЋ: Ми Срби као народ смо скупина веома јаких појединаца, а то се најбоље види у нашим колективним спортовима. Ипак, морамо узети аспект да смо ми као народ група моћних појединаца и да се кроз сујету која се гради из јачине појединца ствара и општа народна сујета. Из сујете произлази наша немогућност да опростимо, а чим не можемо да прихватимо једно другога, то ради наша гордост.

ГЛАС: Да ли је раздор највећи проблем код Срба. Ипак, сви вјерујемо да је јединство  могуће?

БАЦКОВИЋ: Ми некада не можемо да прихватимо ни нашег најрођенијег, па имамо раздор и у породицама. Могућност нашег јединства је у Христу, а то се показало у литијама које су биле код нас у Црној Гори. Када су кренуле литије, Црна Гора је показала изненађујуће, чак и за нас који смо Срби Црногорци, који смо исконски прави Његошеви и чији су преци подизали ову државу. Ми смо мислили у ових 70-80 година отуђености од Господа послије Другог свјетског рата и поготово посљедњих 30 година владавине аутократског режима који је, када је отео све, хтио да отме и храмове и земљу.

ГЛАС: Када будемо “ми”, неће бити проблема, а чим је “ја”, јавља се проблем. Да ли нас сујета “убија”?

БАЦКОВИЋ: Мислили смо да је народ убијен и да не може од страха да подигне главу. Господ нас је демантовао најједноставнијим дјеловањем, а то су биле литије, гдје су били обични људи, 150-200 хиљада људи. Оне су доказ нашег јединства, али одмах након литија, када смо помислили да смо  нешто много велико урадили, почели смо поново да се свађамо и да се дијелимо. Сујета је највећи проблем, а она поништава нашу јачину и моћ. Показали смо јединство и у несрећама, пожарима, поплавама, али само док траје страдање, оног тренутка када побиједимо то искушење, ми се погордимо и када кренемо да рачунамо ко је највише дао, ко је првоборац, ко је добио орден, настаје проблем. Чим се каже “ја”, падамо степеник ниже на љествици духовног узрастања. Увијек треба да говоримо, “ми”, јер смо заједница, али само ако смо са Христу, и уз Христа.

ГЛАС: Темељни уговор са СПЦ вјечито је питање. Да ли би се његовим потписом регулисао однос СПЦ и Црне Горе?

БАЦКОВИЋ: То је један битан документ, али  он је документ са којим се највише махало, интересовање нашег народа је велико, али је, нажалост, постало политичко питање. Много је злоупотријебљено, на крају уперено и против српског јединства у Црној Гори. Тај уговор након литија је само слово на папиру. Гарантујем вам, пошто сам био актер свих литија, да годину и по дана након литија и свега што се дешавало, не постоји та власт која ће у скорије вријеме да удари на Цркву. Тај уговор ће у неком времену испред нас сигурно бити потписан, када дође до стабилизације прилика у нашој земљи. Уговор је требало потписати у старту и избјећи његову злоупотребу и политизацију.

ГЛАС: Посјећују ли људи довољно цркву, или смо можда преузели неке мање важне вриједности и ритуале?

БАЦКОВИЋ: Република Српска се након огромних страдања и ратова који су задесили наш српски народ на том подручју вратила Богу масовније него што је то било раније. Сачувао се свакако, и због средине у којој живи више етничких група, националних и вјерских.

ГЛАС: Посјећују ли млади цркву?

БАЦКОВИЋ: Након литија, у Црној Гори је примјетан огроман број, посебно младих људи у храмовима широм наше земље. То су људи с којима треба радити. Човјек када је дошао у храм, он се придружио Христу, а присаједињује се када крене да пости, причешћује се и живи црквеним животом. Морамо се окренути човјеку. Црква није нешто што је ретро, и нешто што је производ прошлих времена, она је свих ових 2.000 година и више била актуелна, могли бисмо рећи свевремена и савремена и никада не треба и неће да изгуби своју суштину.

ГЛАС: Хоће ли исконска љубав и вјера побиједити свако зло као што је вјера васкрснула живот у мученичком селу Пребиловци?

БАЦКОВИЋ: Наравно, имате Пребиловце као доказ, као што имамо и Михољску Превлаку и Јасеновац, који изазивају језу, а сада када дођете на то мјесто, осјетите посебан мир и спокојство. Када одете у Пребиловце, уђете у цркву или било које мјесто стратишта, па прођете и видите то и када кренете тим мјестима, осјетићете мир. Ти људи, који су ту мучени и убијени, они су у Царству небеском. Они не желе освету, а то се осјети на мјестима гдје су они страдали, они не осуђују него праштају, али позивају нас да никад не заборавимо, да се историја не би поновила. Мјесто мира, љубави и праштања, оно је што и носи порука највећег празника над празницима, Васкрса.

Богатство

ГЛАС: Да ли је манастир Острог најсветије мјесто у Црној Гори?

БАЦКОВИЋ: Црна Гора је права ризница православља и светиња, на толико малој територији имати толико светиња право је богатство. Манастир Острог мјесто је окупљања, не само Црне Горе и Херцеговине, одакле је стигао свети Василије, него је то и мјесто окупљања цијелог српског народа и што је занимљиво и оних људи који су током историје примили друге религије. То су наша браћа Срби, који су примили римокатоличку и мухамеданску вјеру. И они сви, када питате за светог Василија, ту не смијете да дирате, једино мјесто које не смијете да дирате то је манастир Острог и свети Василије. Свети Василије је Острог учинио светим, мјесто поклоњења људи, без обзира на нацију и вјеру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.