Има ли живота послије „Олује?

„Читав дан су нас бомбардовали",  присјећа се Душанка Пјевалица 4. августа 1995. године, дана када је заувијек напустила свој дом и дотадашњи живот у идиличном мјесту сјеверне Далмације. Тог дана јој је млађем сину рођендан. Покупила је њега и старије дијете и отишла у родно село надомак Книна. Муж, иначе наставник биологије, рекао јој је да остаје у цивилној заштити, да не напушта град под гранатама и бомбама, да би помогао другима.

„Кад сам дошла тамо, људи су се већ спремали за збијег. Три дана и три ноћи у колони смо путовали до Србије. Рођаци су нас смјестили у Лединце, у гаражу, нису имали боље. Ништа нисмо знали за Милана, неко каже да је виђен у колони, неко да није, били су то баш тешки дани", присјећа се са уздахом Душанка.

Послије мјесец и по дана Милан је из заробљеништва дошао у Србију. Имао је среће, Унпрофор му је спасао главу. Заробила га је вараждинска јединица. У Вараждину је служио ЈНА.

Живот у гаражи

„У тој гаражи смо били годину дана, он је ишао свакога дана да тражи смјештај, било нас је седморо у једној просторији. У гаражи, у гаражи смо живјели", каже Душанка кроз сузе.

Прешли су у привремени смјештај, у коме су остали шест година, док хотел у Чортановцима није изгорио у пожару. Од тада живе у баракама у Крњачи. У  једној просторији која је и дневна и спаваћа соба, кухиња…

Већина „људи са трактора" поново има свој кров над главом, али Милан и Душанка то нису успијели да пруже својој деци. Кажу да послије свега не мрзе никога, ни оне који су их отјерали. Боли их само то што их за све ове године нико није, како кажу, погледао као људе. Сматрају да су оштећени неправедном расподјелом станова.

„Само нека нас већ једном збрину, мени да дају и ову бараку, да кажу, сада је твоја, била бих задовољна, јер би престало ово мрцварење", каже Душанка.

Хрватска се „извукла" на Европу

Послије „Олује" у Србији је формирано преко 700 колективних центара у којима је било смјештено више од 60.000 људи. Државе региона ријешиле су 2008. године да затворе избјегличко питање. Нажалост, до реализације Сарајевске декларације никада није дошло, јер Хрватска није жељела да ријеши проблем пензија и Србима врати станарска права.

Европа је Србију ипак прогласила земљом са продуженим избјеглиштвом, што је обезбједило даље прикупљање новца донатора. Неријешено је остало стамбено питање нешто више од хиљаду људи у десет центара. Један од њих је и овај у Крњачи гдје су смјештени Душанка и Милан, каже Ивана Ћурко из Комесаријата за избјеглице.

„Хрватска и даље не испуњава услове за повратак, људима не обнавља куће, стамбено збрињавање иде лоше, откуп станова никако. Мислим да је UNHCR прошле године погрешио са укидањем статуса избјеглица, да је то била политичка одлука, јер како да држава чланица ЕУ има избјеглице", каже Ћурко.

У току је спровођење регионалног стамбеног пројекта, са 80 милиона евра биће збринуто још 4.500 породица.

Сузе, смијех и оптимизам

Иако годинама животаре у 30 квадрата влажне бараке, Душанка и Милан не губе наду. Кажу да је најважније да су дјеца здрава. Једног дана мораће да негдје буду трајно смјештени, центар ће бити затворен.

„Плачем и смијем се у исто вријеме, шта да радим, некада морам да се испуцам, такав је живот, једном и ово мора престати", каже ведра Далматинка, и додаје да прославу „Олује" на телевизији никада не гледа.

„Не смијем да гледам, да чујем шта говоре, разбила бих телевизор", каже уз осмијех Душанка Пјевалица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.