Афричко лице српских села у Хрватској
Загреб - Када је Хрватска прошлог љета постала пуноправни члан Европске уније, Милорад Пуповац, предсједник Српског народног вијећа и саборски посланик, важно је изјавио да од тог "историјског дана проблеми српске заједнице нису више искључива брига Загреба, већ прелазе и у надлежност Брисела".
Истина, мало је то ко озбиљно схватио, а како вријеме пролази показује се да у Бриселу и нису превише заокупљени проблемима Срба у Хрватској, поготово не њиховим рјешавањем.
Или још прецизније, према информацијама које они имају, српско питање у Хрватској одавно је ријешено и скинуто са дневног реда, барем што се тиче високе политике.
Оно је сада у надлежности комуналних служби и локалних политичара, који само сабирају и броје мртве по пустим српским селима, чији становници још прижељкују само достојан укоп.
Управо су нам о томе сведочили општински начелници и замјеници начелника некад српских општина на Банији, Глине, Вргинмоста, Двора, Костајнице и Суње. До рата су то били већински српски крајеви, а послије Олује у њих су се вратили углавном стари и немоћни, тек да статистику учине подношљивијом.
Тако је Глина уочи рата имала 24.000 становника, а по посљедњем попису има нешто преко 9.000. Раније су Срби били већински народ, а данас их је око 27 одсто. Ти подаци најсликовитије говоре што се догодило на овим просторима - каже Ђуро Стојић, замјеник глинског градоначелника који представља српску мањину.
- И то Срба што се вратило поодмакле је животне доби. Ми немамо свјеже крви, младих људи. И ово што их има, док заврше школу, одлазе у иностранство или велике градске центре. Овдје немају никаквих шанси - истиче Стојић, наводећи и податак да се за годину дана роди шездесетак дјеце а 160 старих умре.
Разбацани житељи
На подручју глинске општине 32 су српска села, до којих воде излокане и запуштене макадамске цесте, електрична мрежа у тим је селима на ивици употребљивости, потпуно је дотрајала, а још има дијелова села и насеља без струје и водоводне мреже.
Ништа боље није ни у општини Суња, у коју се послије рата вратило око 1.200 Срба. Душан Шипов, замјеник општинског начелника, истиче да ће сваки путник намјерник лако препознати српска села и у тој општини. Одмах ће му запети за око трули, нахерени електрични стубови, лоши путеви којима се тешко пролази и пијешице.
- Село Црквени Бок је до рата имало 3.200 становника, а сада их у њему живи мање од 400, ако неко у међувремену није умро, јер им је просјечна животна доб 83 године. Ја сам тамо омладинац са своје 64 године - нашалиће се Шипов, наглашавајући да се "власт према тим старцима односи катастрофално". Не уређују се путеви, електрична мрежа, водовод... Ништа се не предузима да се живот у српским селима учини бар донекле подношљивим.
Бранко Јовичић одрађује већ трећи мандат у начелничкој фотељи општине Гвозд (Вргинмост, како се до рата звала), па би се могло помислити да је Србима боље у средини гдје је њихова власт. Сам начелник то демантује, истичући да се не може много направити у општини у којој живи 10 становника на једном квадратном километру.
- То је проблем свих проблема. За било какав развој морали бисмо имати бар четири пута више становника - рећи ће он, подсјећајући да је до "Олује" ту живјело око 9.000 становника, а сада их је нешто преко 2.000.
Сахране као бизнис
Јовичић каже да се тешко носити са чињеницом да су најсиромашније општине у Хрватској управо оне повратничке, у којима је до рата било већинско српско становништво. Да све буде горе, посљедњих неколико година број запослених и у Вргинмосту се преполовио, приходи су пали преко 80 посто, дотакло се дно, даље се нема куд. Зато и није чудно што је најбоља фирма у Вргинмосту баш Комуналац. Они одржавају више од 50 гробаља и обављају сваки укоп, а прошле године имали су 82 сахране, а само десет бабина.
Готово је исто и у Хрватској Костајници, гдје је заменик начелника у име српске мањине Стево Рушнов. За илустрацију лошег стања он наводи податак да је до посљедњег рата у Костајници било више запослених него што сада има становника. Било је, каже, 3.000 запослених у пет великих фирми, а данас не ради ниједна.
- И ми смо прошле године имали преко 60 умрлих и 17 новорођених, а преко 300 незапослених - наводи суморне податке Рушнов, напомињући да српских младића и дјевојака нема запослених ни у полицији, државним предузећима, правосуђу, здравству...
И у Хрватској Дубици Срби су суочени са хуманитарном катастрофом, оцијењује заменик општинског начелника Милинко Симић. Стари и немоћни живе у удаљеним и запуштеним селима, они млађи су незапослени и одлазе, обнова није завршена, водовод је стао пред српским селима, готово идентично као у још једној банијској општини - Доњим Кукурузарима, гдје је заменик начелника Далибор Кукурузар. Мала је то општина са 16 сеоских мјесних заједница, у којима су до рата живјели Срби, а сада их је 33 одсто.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
