У Поткозарју ће се градити спомен парк жртвама усташког злочина
БАЊАЛУКА - Осамдесет година прећуткиван, и из памћења потискиван, усташки злочин почињен 5. и 12. фебруара 1942. године у бањалучким селима Ивањска и Пискавица биће трајно обиљежен спомен парком који ће се градити у Мјесној заједници Поткозарје.
На централном споменику биће уписана имена близу 600 жртава страшног усташког покоља учињеног над српским становништвом овог краја.
Спомен парк је предвиђен на простору између цркве, школе и фудбалског игралишта. То је потврђено на годишњој скупштини Удружења грађана Козара који се увелико припремају да остваре планирани задатак чиме би ова генерација мјештана исправила деценијски гријех према невино пострадалим прецима.
За разлику од још већег усташког злочина у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу који се десио 7. фебруара исте године, и који је обиљежен заједничком спомен костурницом за 2300 жртава, овај злочин остао је у његовој сјенци. Нажалост, о њему грађани Бањалуке и цијелог Поткозарја и данас врло мало знају.
„Наше удружење формирано је прије три године с циљем да његујемо традицију, обичаје и економски развој ових простора који су одувијек нудили могућност солидног живота за све оне који хоће да раде и привређују. Један од приоритета који смо ставили пред удружење је да се с дужним поштовањем сјећамо свих пострадалих и да то зло вријеме пажљиво истражимо и забиљежимо. Нажалост, жртве усташког покоља ова два села никад нису добиле достојно спомен обиљежје нити су у колективном сјећању имали онај степен јавне пажње који ће бити опомена да се такво зло више никад и нигдје не понови", каже Слободан Радуљ, предсједник скупштине Удружења грађана Козара.
А, страдале су многе породице: Милаковићи, Шушњари, Милошевићи, Шутиловићи, Кевићи, Кнежевићи, Ђуђићи, Радуљи, Пиљагићи, Саламићи, Глигићи, Добраши ...
„Само мојих Милаковића страдало је 113 у једном дану", сјећа се Зоран Милаковић, нови предсједник удружења. Једногласно је изабран да настави рад преминулог брата Недељка Милаковића који је као први предсједник дао велики допринос формирању и раду удружења. „Било је такво вријеме да сахране у складу с обичајима нису биле могуће јер је смрт вребала на сваком кораку. Преживјели чланови породица су своје најмилије укопавали тајно, на имањима, тако да данас имамо уређене породичне гробнице са надгобним споменицима али негдје и занемарене хумке које се једва назиру", додаје Милаковић.
Зашто су масовни усташки покољи у Ивањској и Пискавици доживјели судбину да буду само у сјећањима преживјелих и најближе родбине жртава а да историјска наука, друштво, медији и сви они који креирају јавно мњење затаје. Да ли се, и до када, треба правдати деценијама комунизма када су ове теме, у име пароле братства и јединства, биле непожељне и забрањиване. Није случајно шпански филозоф Џорџ Сантајана поручио: „Ко заборави своју прошлост, поново ће је преживјети".
Највећи допринос расвјетљавању злочина у Ивањској и Пискавици дао је Лазар Лукајић у књизи „Фратри и усташе кољу", објављеној 2005. године у Београду у издању „Фонда за истраживање геноцида". Као седмогодишњи дјечак посредно памти те догађаје а доста информација сазнао је од Добриле Мартиновић која је у фебруару 1942. године радила у Дракулићу као учитељица. Успио је забиљежити упечатљива сјећања 26 непосредних свједока из Ивањске и Пискавице и сачинити списак од 520 имена пострадалих.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
