Станивуковић у Бијељини: Помозимо Новаковићима да живе боље (ВИДЕО)

- Потресла ме је прича о породици Новаковић, родитељима са троје дјеце са потешкоћама у развоју, зато сам прешао 260 километара како бих их посјетио и пружио подршку и руку пријатељства.

Будимо пријатељи једни другима, а породици Новаковић обновићемо кућу и омогућити боље животне услове – истакао је Станивуковић.

Хуманитарна организација Срби за Србе упутила је недавно позив свим добрим људима да помогну да Новаковићи имају макар боље услове за живот.

-Не можемо ријешити све проблеме ове породице, али можемо им на конкретан начин показати да смо уз њих – кажу у организацији.

Живана (19), њена браћа Љубиша (22) и Михајло (21) имају сметње у развоју и живе у тешкој немаштини са мајком Зорицом и оцем Зораном.

Нажалост, иако има добрих људи који им помажу, осуђени су на самоћу и живот у катастрофалним условима.

-Мојој дјеци највише фале друштво и кућа. Имају они неких другова, али их немају гдје довести. Овдје је баш катастрофа, кад неко и дође сједне испред, стид их је ући. Нажалост, Живана и Михајло нису дуго ишли у ту школу, правили су неред. Цурица је пар пута пробала исјећи себи вене, јели су свеске, цијепали документа, морам стално уз њих бити. Ја бих највише вољела да су они како треба, да имају посао, да добијем унуче. Најсрећнија бих била да није оваква судбина наша, да не тражим ничију помоћ. Али шта ћу? Тежак је живот мој” – рекла је недавно мајка Зорица.

Значило би јој бар да дјеци не мора храну узимати на вересију, те стално изнова враћати дугове од ионако прениских примања. Да се не дешава да по пола дана немају ни шта јести.

-Најтеже је просити, срце се укочи када рекнем некоме имаш ли двије марке. Да им купим 'љеба да једу. Водим их и у манастир, сваког дана се молим Богу да нам сутрашњи дан донесе срећу, да и мени Сунце сине. Али страх ме је. Страх ме је ко ће да их пази кад мене не буде, ђе ће они? Ал’ шта ћу? Нек су они мени живи и здрави. Они су моје све. Они ми дају снагу да се борим, све ћу за њих дати. И нека су они тако, али су моји – испричала је плачући и ударајући руком по срцу.

Исту бригу дијели и отац Зоран. Да би бар некако могли преживјети, са својих шездесет година и по највећој врућини од седам до 19 часова обавља најтеже физичке послове. Учествовао је и у стварању Републике Српске.

-Сада прима свега 84 марке борачке накнаде, што није чак ни 50 евра. Мој је човјек мени највећа подршка. Види он да ми није лако, а није ни њему. Подржавамо се у свему и поносна сам на њега. Бори се колико море, иако је и он оболио – додала је Зорица.

И Зорица има гомилу здравствених проблема. На једно око скоро и не види. Принуђена је чак и на руке да пере одјећу (углавном подерану), за шта воду грије некад у лонцу, некад у флаши на сунцу. Али није кивна, каже „свако има своје муке у ово вријеме”.

- Немам ни електрични шпорет, ложим цијело љето. У мене је 50 степени, а напољу 40. Шта ћу? Надам се у добре људе да ће ми помоћи. Ко море, а ко не море да опет Бог чува и благослови – каже она.

Информације о донирању средстава за Новаковиће  за реновирање, завршетак и опремање њихове куће можете да пронађете на ОВОМ ЛИНКУ.

Музика

„Пробај минут мог живота” је омиљена пјесме Живанина пјесма.

- У свакој тужној пјесми ја се нађем. Погађају ме у срце! – истакла је Живана.

 Иако су свјесни свог стања и упркос проблемима са којима се суочавају, Новаковићи имају осмијех налицу,

-И ја сам љубитељ домаће музике. Опушта мисли и помаже ми да заборавим на бриге. Највише волим да слушам Слобу Радановића, Дарка Лазића и Емира Ђуловића. Некад, кад имам нешто сиће, волим отићи и у кафић на кафу. Сам одем, неће нико са мном. Бринем и око стоке, набавио отац да бисмо се прехранили – прича најстарији Љубиша, код кога су симптоми мало мање изражени у односу на брата и сестру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.