Сајам домаће радиности напунио парк “Петар Кочић”: Чувари старих заната стану на прсте једне руке

У посљедње вријеме све више занатлија затвара врата својих радњи јер су модерне технологије и достигнућа преузели примат и раде скоро све оно што је некада радио човјек. Разлог је то изумирања неких занимања, али поједине занатлије се боре да даље опстају и чувају вриједности из прошлости.

Међу њима је и Горан Ирић, један од ријетких који се бави вуновлачарством и то пуне четири деценије. То је, каже он, један од најстаријих традиционалних заната, а своје производе од вуне прави на машини старој скоро вијек. Неке од њих, изложио је у петак на Сајму старих умјетничких заната и домаће радиности, који је отворен у парку “Петар Кочић” у оквиру 58. “Кочићевог збора”.

- Ријеч је о преради вуне за плетење или ткање. Ради се на специјалној машини која има више различитих ваљака преко којих пролази опрана, чиста вуна, рашчешљава се, ослобађа од свих грубих твари, након чега се добија чисто, мекано и фино влакно, спремно за плетење одјевних предмета или за ткање - рекао је Ирић.

Према његовим ријечима, од разноврсних тканина ствара простирке, драперије, душеке и јоргане.

- Изложио сам и више врста преслица, троножац и вретена, како бих показао људима са чим су и како наше мајке радиле - казао је Ирић.

Преслице су, објашњава Ирић, алат за предење влакана, а датирају још из 19. вијека и свака је посебна јер су људи долазили са различитих крајева и другачије су их правили. Овај занатлија каже да су ријетки млади које привлачи посао вуновлачара, али се нада да ће увијек бити неко ко ће настојати да традицију сачува од заборава.

Александар Антић, данас је међу ријетким људима који се баве плетењем корпи, буради, украсних флаша, столица и многих других предмета од прућа.

Присјећа се да су се некада домаћини из скоро сваке куће бавили плетењем прућа, а производи су тада махом завршавали у Њемачкој. Тржиште је било велико, а вриједних прстију доста те се лијепо могло живјети од тог посла.

Александар је знање и вјештину наслиједио од својих родитеља те се нада да ће и њихова унучад наставити да се баве овим занатом како би он што дуже опстао на нашим просторима.

- Откако знам за себе правим разне предмете од прућа, иако сам инжењер пољопривреде - рекао је Антић те додао да му се некада придруже и унуци.

Нажалост и у Посавини, одакле је родом, мало је плетача.

- Ако се нешто не предузме у догледно вријеме, могло би доћи до изумирања овог заната - додао је Антић.

Змијањски вез

Свој таленат и радове на овогодишњем “Кочићевом збору” показаће и најмлађи грађани који су три мјесеца похађали Малу школу змијањског веза у организацији Хуманитарног удружења жена “Дуга”.

Вера Стефановић координатор “Дугиних” активности рекла је да школа постоји три године.

- Дјеца су веома заинтересована, а њих 27 завршило је ову школицу. Били су редовни на свим часовима и имају веома квалитетне радове. Очекујемо да ће наши суграђани у наредна три дана исказати своју хуманост и да ћемо распродати оно што смо направили, а новац ћемо донирати Сервисном центру “Дајте нам шансу-Звјездице” - рекла је Стефановићева и додала да ће изложити и пешкир дуг 31 метар који су израдиле 42 везиље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.