Ђаци Учитељске освјежили успомене на 65 година матуре

Иако у позном животном добу јер су загазили у девету деценију живота, али веома витални, њих двадесетак пристигло је у град на Врбасу из свих дијелова бивше Југославије. Дошли су како би се присјетили дана младости  и ђачког доба. Дружење на имању једне од времешних матуранткиња протекло је у причи, шали, али и снажним емоцијама поводом сусрета. Кажу да су године брзо прохујале. Већина њих су остали учитељи цијели радни вијек. Други су наставили школовање на вишим и високим школама.

Бившег матуранта некадашње бањалучке Учитељске школе Фридриха Мореца, након школовања, љубав према мору одвела је у Сплит, гдје је постао адмирал у морнарици.

- Школске дане човјек памти док је жив. Истина, тада смо били сиротиња, нисмо имали лијепу одјећу, него само ентузијазам. Тада смо жељели дотакнути небо, средити Бањалуку, али осим воље и жеље за дружењем мало тога смо имали... - присјећа се Морец.

Његовог друга из школе Алију Поздераца живот је одвео у Загреб.

- Нисмо имали књига, па смо на смјену учили. На настави смо хватали биљешке и тако стицали знање. Били смо генерација која се знала радовати, туговати, међу којом се јављала и љубав. Шапутање преко клупе имало је посебну драж. Сјећам се Абације, на коју смо сви радо одлазили, Халиловца и Врбаса, али упркос томе, већина нас је научила да плива на Врбањи - рекао је Поздерац.

Додао је да је управо он имао част да, али уз дозволу родитеља и директора школе, за своје школске другаре до неких 21 час, искључиво суботом, свира гитару уз добре евергрин пјесме.

- Сјећам се када сам становао у Грчкој улици, била је алеја кестена и липа, гдје су се окупљале старије генерације, које нас нису олако пуштале у друштво. Међутим, да бисмо постали дио њих, морали смо од десет питања из бонтона знати одговор на најмање осам, затим требали смо знати најмање пет љубавних пјесама и пет жица на гитари - испричао је Поздерац.

И Владимир Блаха се присјетио почетака школовања давне 1947. године, када је више од стотину дјевојчица и голобрадих дјечака ушло у велику салу тадашње Учитељске школе. Истакао је да су школски дани за трен ока прошли.

- Били смо познати као кукурузна генерација, јер смо морали јести кукуруз, пуру, љевачу - додао је Блаха, који је своје прве учитељске дане провео у селу надомак Рибника, гдје су услови за рад и живот били много тешки, али је народ био најбољи.

Успомене

За вријеме прославе на имању су биле постављене три посуде. У једној су биле латице црвених ружа за све преминуле колеге. У другој посуди биле су латице роза боје за њихове умрле професоре, а у трећој латице бијеле боје за оне који су живи, а нису могли да дођу на прославу. На тај начин  спонтано су се присјетили свих људи повезаних са њиховим школовањем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.