Пи­но­кио мо­же што глу­мац не мо­же

Глум­ци лут­ка­ри из Дје­чи­јег по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Српске, ко­ји су за сво­је ани­ма­ци­је на­гра­ђе­ни на бро­јим ме­ђу­на­ро­дним фес­ти­ва­ли­ма, ис­та­кли су да је рад са лут­ком дра­го­цје­но ис­кус­тво.

- Чињени­ца је да глу­мац лут­кар има ду­пли за­да­так, а то је да из­гра­ди лик уну­тар се­бе, али и споља. Он мо­ра да пре­не­се сво­ја осје­ћања на лут­ку и да је ожи­ви. Нај­те­жи за­да­так је увје­ри­ти пу­бли­ку да вје­ру­је у све што се пу­тем лут­ке пред­ставља - ре­кла је глу­ми­ца Зо­ра­на Шу­ман.

Ис­та­кла је да је су­шти­на ани­ма­ци­је у са­мој њеној ри­је­чи "ани­ма", што на ла­тин­ском зна­чи ду­ша.

- Aни­ми­ра­ти лут­ку зна­чи "уда­хну­ти јој ду­шу". Глу­мац лут­ку мо­ра да по­држа­ва сво­јом бо­јом гла­са, ко­ја опет пра­ти сам ка­ра­ктер лут­ке. Узме­мо ли мо­гу­ћност да је лут­ка све­мо­гу­ћа и спо­со­бна да ура­ди оно што чо­вјек не мо­же, уто­ли­ко је ве­ће за­до­вољство - ка­за­ла је Шу­ма­но­ва.

На­гла­си­ла је да је оно­га тре­на ка­да је глу­мац иза­шао иза па­ра­ва­на отво­ре­но мно­го мо­гу­ћнос­ти и сло­бо­дног до­ма­шта­вања. Ка­да је глу­мац и ти­је­лом на сце­ни, по­ка­зу­је да уз ми­ми­ку, глас, по­крет, ани­ма­ци­ју и тек­ст, чи­ни је­дин­ство са лут­ком.

За рад са ра­зли­чи­тим врста­ма лу­та­ка има­ла је при­ли­ку и глу­ми­ца Сања Гру­јић, ко­ја је ка­за­ла да је сва­ка од њих на свој на­чин зах­тје­вна, али и ли­је­па.

- За лут­ку тре­ба пу­но вје­жбе, стрпљења и љуба­ви. Рад са лут­ком за­хти­је­ва и одре­ђе­ну фи­зи­чку спре­мност, јер су по­ло­жа­ји ти­је­ла при ани­ма­ци­ји ве­ома зах­тје­вни - ре­кла је Гру­ји­ће­ва и до­да­ла да глу­мац лут­кар тре­ба да бу­де упо­ран, ма­што­вит и спре­ман да бу­де у слу­жби лут­ке, чес­то и до са­мо­по­ни­штења.

Глу­ми­ца Бо­жа­на Би­је­лић та­ко­ђе је  на­гла­си­ла да глу­мац-ани­ма­тор мо­ра да ста­ви лут­ку у први план и на­учи је да хо­да, го­во­ри и жи­ви на сце­ни.

- Нај­те­же ми је би­ло ра­ди­ти са ма­ри­оне­том на ду­ге кон­це у пред­ста­ви "Пи­но­кио", гдје је дис­тан­ца изме­ђу лут­ке и ани­ма­то­ра ви­ше од два ме­тра. Са­вла­да­ти не­ко­ли­ко ко­на­ца, од ко­јих сва­ки по­кре­ће одре­ђе­ни дио ти­је­ла лут­ке, и све их држа­ти под кон­тро­лом ни­је био лак по­сао и за­хти­је­вао је пу­но ра­да и по­све­ће­нос­ти - при­сје­ти­ла се Би­је­ли­ће­ва.

Да се глу­мац лут­кар ра­ђа мишљење је Дра­га­на Бањца, ко­ји већ го­ди­на­ма оживљава лут­ке на сце­ни Дје­чи­јег по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Српске.

- Лут­ка не­ри­јет­ко пру­жа оно што "жив" глу­мац не мо­же да изне­се. Ка­да чо­вјек први пут узме лут­ку у ру­ке, осје­ти да ли је ве­за успос­тављена. Aли ка­да се за­вје­са отво­ри, глу­мац и лут­ка пос­та­ју је­дно. То је је­днос­та­вно нео­бјашњива ве­за - љубав пре­ма лут­кар­ству - ис­та­као је Бањац.

Сва­ка­ко да је лут­кар­ство не­оп­хо­дно за ва­спи­тање дје­це, сло­жи­ли су се глум­ци, ко­ји у по­зо­ри­шту оживљава­ју омиљене ли­ко­ве за нај­мла­ђу пу­бли­ку.

- Дје­ца нај­мла­ђег узрас­та во­ле лут­кар­ске пред­ста­ве. Ро­ди­тељи би тре­ба­ло да дје­цу прво до­во­де да гле­да­ју ова­кве пред­ста­ве, да би сте­кли на­ви­ку одлас­ка у по­зо­ри­ште - сма­тра Гру­ји­ће­ва.

Бо­жа­на Би­је­лић, ко­ја је у сво­јој лут­кар­ској ка­ри­је­ри осво­ји­ла ви­ше при­знања за лут­кар­ске ани­ма­ци­је, ис­та­кла је да дје­ца лут­ке до­живљава­ју као ‘иве ли­ко­ве и при­пи­су­ју им људ­ске осо­би­не.

- Ко­ли­ко год дје­ца вје­ру­ју у лут­ке у игри код ку­ће, та­ко у њих вје­ру­ју и на сце­ни - сма­тра Би­је­ли­ће­ва.

Лут­кар­ству у Ре­пу­бли­ци Српској не по­све­ћу­је се до­вољно пажње, оци­је­ни­ли су глум­ци, али по­зо­ри­шта, ипак, успи­је­ва­ју да одрже тра­ди­ци­ју лут­кар­ских пред­ста­ва.

- У ци­је­лом ре­ги­ону је лут­кар­ство за­не­ма­ре­но. Све мање ре­ди­теља и глу­ма­ца је за­ин­те­ре­со­ва­но за лут­кар­ство. Тре­ба­ло би да пра­ви­мо са­вре­ме­ни­је лут­кар­ске про­је­кте и да их при­бли­жи­мо дје­ци - ка­за­ла је Гру­ји­ће­ва.

Лут­кар­ске пред­ста­ве за одра­сле

- Пу­бли­ка ни­је на­ви­кла да гле­да лут­кар­ске пред­ста­ве за одра­сле. Чак ни ка­да про­чи­та­ју на­слов "Жи­во­тињска фар­ма" и "Дон Ки­хот". Не бих зна­ла ре­ћи за­што је та­ква си­ту­аци­ја, ваљда одра­сли ми­сле да им пре­ва­спи­та­вање не тре­ба - ка­за­ла Зо­ра­на Шу­ман.

На за­нимљивост лут­кар­ских пред­ста­ва за одра­сле ос­врну­ла се и Сања Гру­јић.

- Лут­кар­ске пред­ста­ве за одра­сле су ми по­се­бно ин­те­ре­сан­тне и пру­жа­ју не­бро­је­не мо­гу­ћнос­ти. Игра­ла сам у не­ко­ли­ко та­квих про­је­ка­та. Пу­бли­ка је би­ла ве­ома за­до­вољна - ре­кла је Сања Гру­јић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.