Озрен Грабарић за "Глас": Моћ позоришта крије се у живом човјеку

Рекао је ово за “Глас Српске” Озрен Грабарић, глумац,  објашњавајући како је текст комада “Швејк”, у којем тумачи главну ролу, иако писан на тему Првог свјетског рата, остао актуелан и у 21. вијеку. Хрватски глумац, првак казалишта “Гавела” и истакнути глумац Београдског драмског позоришта, сутра и прекосутра наступа у Народном позоришту Републике Српске у два комада, поменутој представи “Швејк” (БДП) и комаду “Човек слон” (БДП и Центар за културу Тиват) у склопу гостовања фестивала “Наши дани” у Бањалуци, али истиче да је ово виђење Швејка комбинација неколико различитих аутора.

- Добри војник Швејк, који се константно буди у новим ратовима, једним дијелом је Хашек, који је обрађивао тему Првог свјетског рата. Онда је други дио Брех, који је писао Швејка у Другом свјетском рату за вријеме успона нацизма и Хитлера. И онда имамо још један дио који је некако, ајмо рећи надописан или неки наговјештај новог ишчекивања рата који се или дешава или ће се десити. Надајмо се сви да неће - рекао је Грабарић.

ГЛАС: Занимљиво је да већ дуго  радите у Београдском драмском позоришту и дјелује да је та сарадња на обострано задовољство Вас и позоришта, али још више на задовољство публике и критике које нису штедјеле похвале за Ваше улоге у БДП-у посљедњих година.

ГРАБАРИЋ: Иако сам глумац из Загреба, тамо и предајем на Академији драмске умјетности, већ пет година сарађујем са Београдским драмским позориштем и они су ме некако препознали и позвали да будем, барем ја се тако осјећам, дио њиховог тима, њихове екипе коју води Југ Радивојевић. Он је управник који је направио апсолутно сјајне ствари у Београдском драмском позоришту. Пратим ситуацију и пратим стање у казалишту, позоришту или гледалишчу, широм региона, и овдје сам препознао код Југа једну амбицију и једну жељу да почиње стварати нешто ново, да амбициозније уђе у нове редитељске поетике и некакво промишљање театра. Он готово да функционише као неки фантастични фудбалски менаџер групишући јако добре играче на једно мјесто и тако је и почела моја сарадња са БДП-ом. Упознао сам у Београду и спријатељио сам се са Вељком Мићуновићем, једним редитељем наглашене естетике, поетике и каријере с којим сам направио низ фантастичних представа, попут “Демократије” или  комада “Очеви и оци”, ево и сада “Швејка”. Да буде занимљиво, причали смо о томе како би било лијепо да нешто радимо поново заједно и онда смо дошли до тог “Швејка”. Вељко је предложио и ја сам рекао: “Види, то је невјероватно, каква случајност, јер сам са Швејком био на пријемном на загребачкој Академији прије 25 или више година и прошао захваљујући монологу Швејка”. Захваљујући њему ја сам овдје гдје јесам, тако да му овом представом некако враћам дуг.

ГЛАС: Кажу да у животу и у позоришту ништа није случајно?

ГРАБАРИЋ: То ми је више него занимљиво, све више вјерујем у то да нема случајности, све има неки свој разлог.

ГЛАС: С друге стране, у представи “Човек слон” глумите не баш обичног човјека. Наиме, Џон Мерик је изопштен из своје средине због физичког изгледа, али и он дијели једну сличну поетику као и Швејк у својој средини, само на други начин?

ГРАБАРИЋ: Јесте. Зато што обје представе говоре о друштву, на сличан начин попут “Човека слона” говори и “Швејк”. Наиме, оба су маргиналци, Швејк  и Човек слон. Код Швејка је тај маргинални дуализам, да ли је он неки геније или пророк или је апсолутна будала и идиот, али је маргинализован у сваком случају и кроз ту маргинализацију појединца гледамо и критички се односимо према једном друштву и поготово према једном милитантном систему функционисања. С друге стране, “Човек слон” је врло занимљива прича, мени се страшно допада и то како је Кокан Младеновић осмислио цијелу ту ствар и цијелу ту причу. Прије свега,  зато што преко наказности појединца говори о наказности друштва и оно што ми је било најдирљивије у цијелој тој причи и у цијелој тој представи јесте да тај појединац, тај Џон Мерик који је силно хтио да припада, као што сви ми на неки начин желимо да припадамо некој групи људи,  некако у тој тежњи, као једно чисто биће, једно потпуно дубоко, морално биће, затворено у свом свијету, када се срео са спољним друштвом и он је почео попримати одлике тог друштва. Како је и он сам постао помало кваран, помало се та његова чистота почела губити, почео је добијати таштину, почео је гледати разлике између људи. Он је силно желио  припадати, али је заправо увидио да је друштво којем жели припадати толико искварено, да је донио одлуку да том друштву на крају никад не припадне.

ГЛАС: Важно питање о мјесту појединца унутар друштва у којем живи?

ГРАБАРИЋ: Сигурно је једно изузетно важно питање постављено публици. У какво се то друштво претварамо ако су нам медији, спектакли, ријалитији толико важни, ако конзумирамо такву врсту садржаја, ако гледамо неке људе које експлоатишемо само ради забаве? Наиме, људи који гледају тај садржај једнако су одговорни за друштво које стварамо као и они који тај садржај нуде. Појединац се увијек развија у односу на друштво у којем се развија. Развојем друштва, ви развијате и појединца и обрнуто. Зато су важне те приче које причамо театром, јер оне обликују друштво у којем живимо, као што приче које причамо себи или које причамо дјеци обликују њихов поглед на свијет. Приче су начин на који се обликује појединац и друштво, а друштво и те како утиче на појединца.

ГЛАС: Колико је било тешко приступити овом лику с обзиром на митолошку славу овог комада у култури 20. вијека, од филма Дејвида Линча до историјских чињеница?

ГРАБАРИЋ: Није ми било тешко, прије свега зато шта је предложак којим смо се ми бавили написао Димитрије Коканов. Један потпуно нови текст, који је изузетно поетичан, има једну другу умјетничку вриједност и квалитет којих нема у филмском сценарију и којих нема у самој историјској причи о доктору Фредерику Тревису и Џону Мерику. Сам предложак представе био је потпуно нешто ново и потпуно нешто другачије. Наравно, користили смо се многим елементима који су уписани у митолошку свијет, држали смо се неких фактографских чињеница, нешто мало смо промијенили и ту је настала нека потпуно нова структура, тако да је тешко то упоредити са филмом.

ГЛАС: Живимо у ери хиперпродукције серија и филмова, у ери лажи и спектакла, како кажете, технологија се отима полако контроли… С друге стране,  театар је прилично спор медиј и захтијева један класичан, дуготрајан и скуп процес. Глумац сте и педагог, да ли сте оптимиста када је у питању судбина позоришта?

ГРАБАРИЋ: Ја сам апсолутно оптимиста о питању позоришта зато јер су сви други медији, као што су филм или друштвене мреже, потпуно нове и младе појаве у нашим животима, тј. у животима човјечанства. Позориште постоји не само од Грчке, оно је пуно дубље укоријењено у цивилизацију. Постоји од првих заједница, које су се почеле окупљати око ватре и имали потребу да причају једни другима,  нешто што су видјели, нешто што им се догодило у лову итд. Причали су приче, јер је то била еволуцијска потреба да би преживјели. Они су морали своја искуства дијелити једни с другима. Све те приче су заправо једна дубоко еволуцијска потреба и оне ће и бити еволуцијска потреба и даље јер смо ми потпуно саткани од прича. У овом добу вјештачких интелигенција, увјерен сам да ће једино преживјети театар,  јер вјештачка интелигенција ће моћи у једном тренутку апсолутно направити филм без глумаца. Вјештачка интелигенција ће направити велику штету визуелним медијима и музици, можда чак и писаној ријечи, али театру никад. Театар је жив човјек, који се обраћа живом човјеку и то је моћ театра. Да чујете глас без икаквог посредника, посебно технолошког посредника. Можда долазе мрачнија времена у смислу технологије, али сам према театру апсолутно био и остаћу оптимистичан. Комуникација са мобилним телефоном је комуникација ни с чим, заправо.

ГЛАС: Фасцинантан је податак да у филмографији имате више од 50 гласовних улога у различитим анимираним пројектима. Колико Вас је тај рад у којем сте присутни звуком, тј. гласом, а не ликом, обликовао као умјетника?

ГРАБАРИЋ: Сигурно да јесте, једним дијелом, ти анимирани филмови су заправо простор велике слободе, јер човјек не користи своје тијело, него користи свој глас и онда се глумац увијек може фокусирати на оно што је звук, што је глас, што је аудитивно. Мислим да су позоришта постала доминантно визуелна, почели су визуелну компоненту стављати у предност над аудитивном. Мислим да је то заправо јако лоше, требало би да воде бригу о гласу, о говору. Нисам заговорник чистоте говора по сваку цијену, ја вјерујем да се стандард треба поштовати, али му се не смије робовати. Тешко је говорити о стандарду једног језика јер се језик константно мијења и онда је питање шта је то стандард. Пролазећи кроз регион и радећи свуда, мој говор се мијењао, ја говорим мало екавицом, мало ијекавицом, мало мешам, мало мијешам (смијех), све те ствари заправо доживљавам као богаћење моје особе и мога говора.  С друге стране, говор мора бити јасан у смислу, мисли, мисао на сцени мора бити изузетно јасна, јер је то оно с чиме се заправо публика повезује, не толико са визуелним, не толико са концептуелним. Зато публика воли глумце, зато јер воли чути да им говоре неке мисли које одјекују у њима самима.

ГЛАС: Враћамо се на живог човјека на позорници и испред позорнице?

ГРАБАРИЋ: Управо тако. Глумци су ти који својим говором, не својим изгледом, долазе до публике, једино што заиста улази у појединца јесте говор, који долази до човјека, улази и дира га и заправо, по мени, буди нека успавана знања у самом гледаоцу. Говор је изузетно снажан један окидач, и зато постоји култ глумца у смислу да глумац преноси мисао аутора. За мене су аутори и писци увијек били богови и они су за мене у тој хијерархији позоришној на првом мјесту. Тај аудитивни момент је изузетно важан, а запостављен је у данашњем театру, на којем треба изузетно пуно радити, и то је нешто гдје нам предстоји борба.

ГЛАС: Захваљујући фестивалу “Наши дани” и сарадњи са НПРС  добро познајете Бањалуку. Какве утиске очекујете од овог двоструког гостовања?

ГРАБАРИЋ: Прво ми је изузетно драго да долазимо са двије тако различите представе, тако различитих тема и редитељских концепција и поступака. Често сам сада гост у Бањалуци са Београдским драмским позориштем, и морам да признам да једва чекам да дођемо поново. Бањалука има предивних глумаца, гледао сам ту неке дивне представе, тако да се изузетно веселим и очекујем све најбоље. Да се лијепо подружимо, да се видимо и да инспиришемо једни друге. У томе је смисао и таквих фестивала  који  чине да се простор, покидан у ратовима, ипак спаја, јер је то наш простор, шта год ко мислио и говорио о њему.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.