"Очеви и оци" на "Стеријином позорју": Коначно игра која покреће сва гледаочева чула

Лука Кецман
"Очеви и оци" на "Стеријином позорју": Коначно игра која покреће сва гледаочева чула

Последње такмичарске вечери десило се позориште у свој својој пуноћи, захваљујући ансамблу Народног позоришта Београд. Одиграли су представу "Очеви и оци", сачињену по истоименом роману Слободана Селенића, у изврсној драматизацији Кате Ђармати и паметно промишљеној режији Вељка Мићуновића.

Роман Слободана Селенића, објављен 1985, покренуо је пуно питања, пре свега у оквиру српског националног бића, и то кроз призму породице Медаковић.

Кроз ову породицу преламају се две оштро супротстављене идеологије због којих страдају, фашистичке и комунистичке, али и два друштвена система, капитализам и социјализам.

Причу нам прича Стеван Медаковић, син Милутина а отац Михајла. Он је средина која се није могла остварити у судару ових подела, посебно оних српских, којих имамо у неограниченим количинама.

Ката Ђармати у својој драматизацији задржава основну нит приче и издваја оне уралгичне тачке које су у функцији стварања драме и драмске напетости. Зорана Петров, сценограф, организује сценски простор у облику породичног парламентарног простора у којем се сударају све струје и сукоби. Наизглед, пуно препрека у игри, у пракси редитељ Вељко Мићуновић врло вешто организује мизансцен и тај се простор одједном претвори у једно логично степеновање драме.

Одмах да наведем, нема ту ничега постдрамског, има само добро написаног, прецизно режираног и сјајно одиграног од стране глумаца. Дијалог је константно у јасно нијансираном агону, од антиклимакса до климакса, а звучну завесу стварају актери ове представе на гласовном фону, звуковном, шумовима и песми која нам се јавља из наше далеке епике.

Зато је тиха а моћна, нежна а опомињућа. Дрво које израста из последњег реда клупи је знак оптимизма да ће једнога дана у Срба израсти плодан парламентаризам у којем ће цветати демократија. Земља нам је одоздо, али и одозго, и када нас поклопи, мека је... наша је. Михајло је верујући, страдао због свог веровања, као и многи пре њега. Ови пре за Србију, он за нешто непостојеће.

То јесте опомена за оне који то хоће да виде и чују. Глумачки ансамбл усклађен до у детаљ, укомпонован у покрету и гласу, у погледу и страстима. Игра која покреће сва гледаочева чула. Коначно!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана