“Моји тужни монструми” на “Стеријином позорју”: Драмска дјела су око нас и у нама

Аутор Матишић овим текстом заправо наставља своје приче које исходиште имају у тексту “Људи од воска” и свакоме ко је читао или гледао то дело, лакше ће препознати јунаке и мотиве из “Мојих тужних монструма”. 

Текст је наставак исповедног приступа аутора, само што се у овом главни јунак зове Мате (као и писац), а не Виктор, како се звао у “Људима од воска”. 

Управо, главни лик Мате је заједнички именилац за три различите приче “Гледај ме у очи”, “Ми ту” и “Аутограм за Милицу”, што чини својеврсни драмски дневник, посебно када се придода и драма “Колумна мртвог дјетета”. 

Све ове драмске приче су заокружене целине и крећу се у распону од фантастике до гротеске. Исписане врло живим, јасним и прецизним језичким каламбурима, стварају комичне сцене и искрену духовитост која разоружава и најстроже погледе.  

Зато се удео редитеља у представи једва и препознаје. Понекад се стиче утисак да глумцима ништа друго и није потребно до празан простор и пуна сала гледалаца. Зато се они и не труде да потраже нека посебна глумачка средства, већ своје ликове креирају искрено и са минимумом глумачког обликовања. 

Тек да подсете да и то знају да раде. Мате и Мате нам поручују да се теме и идеје за драмска дела налазе ту око нас или у нама и да не треба пуно трагати, већ имати довољно уметничке дрскости и смелости и своју интиму представити јавно. Таквих остварења је све више у драмској, и не само драмској, литератури. 

Некима се посрећи, а некима не. У овом случају аутор се поиграва тезом да позориште потказује живот те код њега публика потказује представу и пројектује се у њу (прва прича), да блиска нам прошлост има разних и различитих истина (друга прича), а да се од младалачких дана не може побећи, јер су они генеративни за карактер човека (трећа прича). 

Не могу се отргнути  утиску да се у овако написаној драми негде суптилно крије драматуршка матрица Душана Ковачевића и његовог “Професионалца”. Главном јунаку се за кратко време оголио живот, како професионални, тако и приватни. Морао је доћи до Београда, како би се круг затворио и како би сазнао праву страну своје личности. 

А да ли је све то само фикција или има и горких истина остаје на публици да пресуди. Зашто је текст насловљен са “Моји тужни монструми” и који ликови иду у ту категорију, нисам сигуран да би сви дали исти одговор, али можда аутор планира наставак у којем ће нам дати одговоре на ова питања. 

Малобројна глумачка екипа, предвођена Живком Аночићем (Мате) и Антонијом Станишић Шперанда (Ана), играју као један врло добро уигран тим, без претеривања, са потребним нијансирањима у креирању улога, лако и лепршаво. 

Сценографија у функцији одређивања места радње, мада и да је није било, било би исто, а музичко обликовање је у мери подржавања радње. Позориште данас све више постаје место сусретања публике и личних исповести аутора, а колико нас се то тиче, садржано је искључиво у личном препознавању са понуђеном причом. Дошло такво време.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.