Мирослав Синкић: Глума је битна, али љубав је најважнија

Рекао је за “Глас Српске” глумац Мирослав Синкић поводом награде за најбољег младог глумца на познатом фестивалу “Заплет” ГП “Јазавац” гдје је маестрално одиграо улогу Бранка Марића у хит-представи “Каубоји” о којој се ових дана у позоришним круговима прича са позитивном завишћу. Талентовани умјетник каже да је оштрица “Каубоја” фокусирана на умјетничко виђење свијета, далеко од политичких бесмислица па отуд и његов специфичан и шармантан говор на додјели награде.

- Често избјегавам да разговарам о тој, не баш добитној комбинацији политике и позоришта, јер сматрам да нам је довољно сазнање да умјетност одавно не може без политике, стога не видим потребу да се стално подсјећамо разглабајући о томе. Заправо велику грешку раде и неки редитељи који праве такве представе у којима исмијавају одређене политичаре, власт, опозицију и тако даље. Једноставно њима је мјесто у публици, баш као и свим осталим људима, узалуд је бавити се њима и на тај начин пружати им простор и на сцени, зато их у представама не треба спомињати ни у комичном, нити у погрдном контексту, јер нема вајде - рекао је бањалучки умјетник

ГЛАС: Сам комад је постао једна врста феномена за себе у региону, да ли сте очекивали толико добре реакције када се ансамбл ГП “Приједор” упустио у рад на овом комаду, који је већ доживио неколико сјајно примљених адаптација, али похвале на рачун Ваше верзије не престају пљуштати?

СИНКИЋ: Када ме је директор Градског позоришта “Приједор” Срђан Књегињић позвао и питао да ли сам заинтересован за улогу у “Каубојима”, мало сам се забринуо, јер сам и т екако имао свијест о каквом се комаду заправо ради, о цијелом ауторском тиму из загребачког Театра “Егзит” који је створио “Каубоје”, на челу са нажалост покојним Сашом Аночићем. Међутим, управо та свијест није дала повод да олако схватимо задатак и процес који је трајао само мјесец и по дана. Поред веома напорних проба провели смо много дана и ноћи разговарајући о представи и све до премијере нисмо били сигурни како ће то на крају изгледати и да ли смо на правом путу. Знали смо само да ће бити или фантастично или потпуни дебакл, јер представа од три и по сата не може бити осредња. На крају ако се може повјеровати оним реакцијама публике, с поносом можемо рећи да смо направили добру представу.

ГЛАС: Ово је Ваша прва сарадња са редитељем Давидом Алићем, а дјелује да цијели ансамбл живи овај комад као да је у питању стота сарадња.
СИНКИЋ: Прва, а надам се не и посљедња сарадња, јер Давид Алић је један сјајан редитељ, а “Каубоји” су најбољи доказ за тај комплимент и биће ми част уколико будем дио стоте сарадње. Олакшавајућа околност била је та што су сви у екипи похађали Академију умјетности у Бањалуци (осим редитеља, који је дипломирао у Новом Саду), тако да смо се сви већ приватно знали, дружили и сарађивали у студентским данима. Наравно, случајно смо се нашли у подјели за представу, односно, Давидов предуслов био је да глумци знају да пјевају, плешу и свирају по неколико инструмената, тако смо се окупили. Пробе су трајале и по дванаест сати дневно, сви су изгарали од жеље да направе одличну представу и онда је просто немогуће не зближити се у таквим околностима. Заправо, то нам је најдражи комплимент када нам послије представе кажу да играмо као један, да смо прави тим, јер оваква врста представе не трпи индивидуална истицања.

ГЛАС: Сам комад је веома занимљив спој жанровских форми од драме преко комедије до мјузикла, колико је тешко било повезати ове формате да би био постигнут ефекат креативности, без банализације и подилажења публици?
СИНКИЋ: Комад је написан тако да се на моменте чини да клацка између духовитости и баналности, садржи и доста псовки и без добре режије озбиљно пријети да се “склизне” у кич-комедију. Редитељ је пронашао тачну мјеру које смо се строго придржавали, да би реплике које изговарамо биле духовите, а не смијешне. Колега Дарко Стојић се приватно бави и музиком, тако да је он био задужен за музичке дијелове. Колегиница Тијана Николић, која се такође бави музиком и плесом, била је задужена за плесну кореографију, односно степ.

Ја сам био задужен за борилачку кореографију, тако да смо већ на самом почетку били и те како у предности, није било потребе да додатно доводимо стручне људе и зато нам је задовољство веће када публика похвали и те дијелове представе. Наравно, Давид је све то с опрезом усмјерио и прецизно повезао да би било избјегнуто, као што рекосте, банализовање и подилажење публици.

ГЛАС: Споменули сте борилачку кореографију, ово није прва представа у којој сте били задужени за сценске борбе, откуд интересовање за тај дио посла у позоришту, који је прилично важан за представе?
СИНКИЋ: Да, још као студент показивао сам велико интересовање за сценске борбе, у то вријеме добио сам прилику да поставим кореографију борбе за једну представу у Народном позоришту Републике Српске, а затим за још двије у којима сам и играо.

У међувремену сам почео обављати дужности демонстратора на Академији умјетности у Бањалуци на предметима глума и сценске борбе, тада су дошли и нови ангажмани у Градском позоришту “Приједор” и тако сам дефинитивно пронашао још једну страст поред глуме. Тачно, борилачка кореографија је врло важан дио сваке представе која садржи неку врсту физичког сукоба, јер се борбе у данашњим представама и адаптацијама много поједностављују, па и избацују, поготово у неким комадима Виљема Шекспира у којима је управо сценске борбе користио као пресудно средство. Некако бих волио промијенити тај непажљив приступ сценским борбама и вратити им важност и то ће ми бити први задатак, уколико једног дана постанем педагог, што ми је већ трећа страст - рад са студентима. Имам жељу и да урадим кореографију борбе за неку дјечију представу па ето, драги редитељи, смилујте се, ипак сам награђен. (смијех)

ГЛАС: Поред позоришне умјетности бавите се и писањем, што није чест случај у театру, колико писац Синкић мотивише глумца Синкића?
СИНКИЋ: Много ми прија што сте казали да се бавим писањем и заиста бих волио да је истина, али није. Не могу и не смијем рећи да се бавим писањем, поготово не пред нашим сјајним бањалучким пјесницима и писцима од којих је један добитник НИН-ове награде за најбољи роман. Моје писање служи искључиво да тог глумца Синкића којег сте поменули одржи у позоришној материји и као што сте рекли, мотивише у умјетности, али и у приватном животу. Доживљавам то као неку врсту провјере мојих осјећања, слично тренингу у којем некад напишем и нешто добро, подијелим са најближим пријатељима и то је све. Мада, разумије се, сасвим је природно да се након неког времена роди и љубав између писања и човјека. Да ли је то чест случај у театру или није, нисам сигуран, али познајем многе глумце који јако добро пишу, али то не промовишу из неких њихових разлога, већ задрже за себе - као и ја.

ГЛАС: Да не улазимо у ламентирање над тешком судбином умјетника, бити млад глумац нигдје није лако, али колико је тешко остати у глуми док се борите с проблемима егзистенције и свакодневице и колико је уопште могуће све то заборавити и изаћи на позорницу или пред камеру па играти неоптерећено с љубављу?

СИНКИЋ: Уколико се усагласим са вашом констатацијом да је судбина глумца тешка, то ће значити да сматрам да му је то и једина судбина коју има, а ја то заиста не мислим. Засигурно је тешко, али увијек има избор да бира и настави даље кроз живот. Да предухитримо неспоразум, немојте мислити да с лакоћом ово изговарам, апсолутно разумијем колико је тешко прихватити неправду нашег посла и жао ми је свих глумаца које лично познајем, а који се због те чињенице деградирају до самодеструкције. Дајем себи сада превише права да будем субјективан само зато што сам некоћ као млађи мислио исто, али такво размишљање је погрешно и заиста води само у бездан. Глума је посао који радим најбоље од свих послова, али далеко од тога да ми је најбитнија ствар у животу па да се не могу видјети ни у чему другом.

Не знам, претпостављам да све то има везе са амбицијама и приоритетима и вјероватно ћу сада да звучим као да сам добио и награду за најгори клише, али на крају дана љубав ми је најбитнија, све остало - о том потом.

Планови

ГЛАС: Свјесни смо гдје се налази наша умјетност и култура па је планове тешко правити, али “Каубоји” су показали да се може кад се зна и хоће. Укратко, имате ли нешто ново у плану када је у питању свијет глуме и умјетности?

СИНКИЋ: Хвала вам на комплименту, увијек је угодно чути лијепу ријеч за оно што урадите. Тачно је то што се рекли да је планове тешко правити, али бар нам увијек остају надања као сигурна утјеха, а ми се надамо једној великој турнеји са представом “Каубоји”, такође средином новембра ћемо гостовати на фестивалу у Народном позоришту Тузла са представом “Лет изнад кукавичјег гнијезда” у режији Горана Дамјанца. Након тога очекује се рад и на неким новим представама, али не смијем да вам откривам детаље све док званично не буде објављено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.