“Мали ратови и кабине Заре” на Стеријином позорју: Мала и Мама између прошлости и садашњости
Другог дана “Стеријиног позорја” у званичној конкуренцији одиграна је представа Народног позоришта Републике Српске “Мали ратови и кабине Заре”, ауторке Виде Давидовић и у режији Ивице Буљана.
Велики успех младе колегинице, која је за овај текст добила награду “Стеријиног позорја” на конкурсу за најбољи драмски текст 2021/22, али и долазак на “Позорје” и то у званичној конкуренцији. Честитке и НПРС које се усудило да пружи шансу младим ауторима, из Бањалуке, и да у подели буду такође глумци млађе генерације.
Драмски текст Виде Давидовић има два исходишна тока, један у прошлости и један у садашњости. Међусобно су повезани ликовима Мале и Маме које су генеративни фактор прошлости и садашњости. Оквир за причу су ратна дешавања деведесетих, у прошлости, и могућа ратна збивања у садашњости. Да ли човечанство икада излази из фазе рата? Свако од нас, поред тих ратова, води и неке своје мале ратове, који нуклеус имају у породици, пријатељима, љубави, криминалу... Често постоји и жеља да се о томе и проговори, да се “провришти”, да се искочи из своје коже и живи неки туђи живот. Свест о томе постоји код Виде Давидовић и врло јасно и недвосмислено каже да је текст писала и посветила га онима који су преживели, онима који нису и себи која још увек има могућност избора. Много искрености, са мало година. Овако исписан текст чита се са пристојном пажњом и прати се ток догађаја без већих проблема.
У представи, тај драматуршки низ се у појединим тренуцима губи. Нестао је музички рефрен “Ћирибилибела”, песме “Бијелог дугмета”, који јасно повезује ове драмске слике, и који се као песма злослутница у правилним размацима чује. Уместо тога убачене су композиције уз које глумци плешу, плешу, све док не подигну у потпуности прашину из сламе која је на сцени и по којој се све време игра. Чудна је та слама. Има је и у рату и у миру, али и у Паризу! Овом музичком заменом радња је успорена, поетизована, и еротизована и када за то постоји покриће, али и када не постоји. Понекад ми се чинило да редитељ режира слетске вежбе за Дан младости.
Драмски набој, који постоји у тексту, губи на интензитету и динамици и претвара се у исконструисану дијалошку форму, за коју се не зна мотив. То је кључна тачка разлаза текста и редитеља, који ствара на себи својствен начин поетизацију ове драмске исповести. И поред тога, глумци својом игром успевају да одрже пажњу публике. Састављен од искусних и проверених глумачких имена Николина Фригановић, Наташа Иванчевић, Жељко Еркић и Наташа Перић, до студената или тек свршених студената Анандо Ченић, Анђела Ракочевић, Анђела Тасић, Милош Ћебић, Милош Дрљача и Сенад Милановић који их предводи као нешто старији, ансамбл дише једним срцем и жељом да изгара до последњег глумачког атома.
Посебно се издвајају две Анђеле, Мала и Мала, којима је ово прво велико глумачко остварење. Храбро и са потпуном вером у то што раде, граде своје ликове прошлости и садашњости, да би се можда некада препознале у будућности. О томе сведочи последњи плес Мале, која плеше као из бајке и која наговештава неку лепшу будућност... ипак!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
