Љиљана Чекић, глумица, за “Глас Српске”: Многе жене су и у 21. вијеку Хасанагинице

Казала је то глумица Љиљана Чекић, говорећи за “Глас Српске” о улози у представи “Хасанагиница”, на којој ради у Градском позоришту “Семберија”, а која је настала по истоименој народној балади у драматизацији академика Љубомира Симовића и режији Душана Тузланчића. На овој представи раде глумци из Народног позоришта РС, Српског народног позоришта из Новог Сада и Градског позоришта “Семберија”.

- Нажалост, многе жене су и у 21. вијеку Хасанагинице, жене које не одлучују о својим животима и пуштају да их други воде, али и да други о њима брину - додала је она.

ГЛАС: У поменутој представи “Хасанагиница” глумите Хасанагину мајку. Колико је за Вас изазовна, али и захтјевна ова улога?

ЧЕКИЋ: Свака улога је изазовна, а нарочито она која је добро написана, као што је то случај са мајком Хасанагином. Изазов је и када играте улогу коју су играле бројне врхунске глумице. Понекад је то оптерећење, а понекад стимулација. Изазов је и у малом простору улоге рећи све оно што имате потребу да кажете. И ви и писац и редитељ.

ГЛАС: Хасанагиница је жена која трпи у свијету којим влада мушки принцип. Она у том свијету и страда. С обзиром на то да у овом комаду играте мајку, колико је данас важна подршка жене жени коју Хасанагиница у своје доба није имала?

ЧЕКИЋ: Прича о Хасанагиници је и прича о самоћи. Сам против свих. Мада, лик који играм у себи носи извјесну подршку, можда и љубави према главној јунакињи. Наравно да нам је свима потребна помоћ и жена и мушкараца. Често је не добијамо ни од кога, као што је није имала ни Хасанагиница. Постоје људи који желе да нам помогну, али су немоћни. И то је живот. Снага је ипак у нама самима.

ГЛАС: Колико је важна сарадња са глумцима Градског позоришта “Семберија” и Српског народног позоришта из Новог Сада?

ЧЕКИЋ: Сусрети и сарадња умјетника су важни не само на личном нивоу, на коме спознајемо разлике и сличности, учимо, мијењамо се, него и на општем. У таквим пројектима долази до прожимања, размјене енергије и искустава. Таквом врстом сарадње сви су на добитку.

ГЛАС: У чему се огледа значај и важност Ваше нове књиге “Народно позориште Врбаске бановине, репертоар и ансамбл (1930-1934)”, за нашу културну сцену?

ЧЕКИЋ: Ако не знамо своју прошлост, не можемо разумјети ни садашњост, а о будућности је апсурдно и разговарати. Када схватимо како су умјетност и култура функционисали прије готово једног вијека, лакше ћемо увидјети грешке, односно врлине садашњег времена.

ГЛАС: Да ли је  било тешко и компликовано пронаћи сав потребан материјал за ово дјело?

ЧЕКИЋ: Свако истраживање је сложено. Тешко је, али резултати до којих долазите дају вам снагу да издржите. Постоји посебна радост која вас обасја када пронађете неки документ или артефакт који даје другачији увид у слику стварности. То је радост која се може поредити са мало чим.

ГЛАС: Ко Вам је најзанимљивији од глумаца који су чинили ансамбл Народног позоришта Врбаске бановине, о коме сте писали у поменутој књизи?

ЧЕКИЋ: Тешко је да издвојим било кога. Ансамбл је био разнородан, како по образовању, тако по искуству и старости. Свако је имао своје мјесто. Много се радило и глумци су великом брзином стицали огромно искуство. Данас се предност даје дугим анализама. Представе су квалитетније, али нису доступне великом броју гледалаца као што је то некада било.

Премијере

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период, да ли ће Вас публика гледати у некој новој представи?

ЧЕКИЋ: Оно што сигурно знам је “Хасанагиница”. Премијера у Бијељини је 20. октобра, у Бањалуци 9. децембра, а о ономе што слиједи знаћемо када буде извјесно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.