Лидија Дедуш за "Глас": Важнија ми је емоција него препознавање

Рекла је ово за “Глас Српске” Лидија Дедуш, хрватска књижевница, објашњавајући како се осјећала када је први пут гледала бањалучку глумицу Миљку Брђанин како изговара адаптацију њене књиге “ја се зовем лидија дедуш” на сцени. Једно од најцјењенијих имена регионалне књижевности каже да је гледање ове монодраме у њој изазвало бујицу емоција, али стручњацима за позориште ипак оставља оцјењивање.

- Миљка је с “лидијом дедуш” одрадила одличан посао, а будући да јој је то и прва монодрама сигурна сам да јој није било лако пронаћи најбоља рјешења за сцену. Из перспективе ауторке књижевног предлошка могу само рећи да гледање свог текста у другој форми изазива бујицу емоција, али то има везе и с егом и зато стручњацима препуштам да дају своје критике на позоришну изведбу, а ја сам, као ауторица, пресретна - рекла је Дедуш.

ГЛАС: Са друге стране, књига је писана у врло специфичном стилу, једној врсти назовимо је исповједне поетске прозе. Представа је монодрама, како Вам је из строго субјективног угла изгледао тај жанровски прелаз литературе у драму за сценски приказ, пошто сте и сами писали за театар?

ДЕДУШ: Књижевни текст заправо и јесте монолог, јер долази из мог ауторског гласа. Да сам икад замишљала сценско упризорење књиге не бих могла замислити ништа друго осим монодраме. Међутим, у савременој књижевности врло често наилазим на предлошке за које сматрам да би изврсно функционисали као монодрама, нарочито у поезији. Нисам сигурна колико је код нас раширено упризоравање поезије, али да сам ја позоришна редитељка сигурно бих користила поезију као потенцијал за театар. Сваки жанр може бити предложак за сцену, ако се добро адаптира.

ГЛАС: У сваком случају, осим што сте насловом  књиге “ја сам лидија дедуш”, бацили у ребус ријетке преостале лекторе у медијима региона, зашто је Лидија постала лидија и зашто се име претопило у нешто мање од именице, а ако је судити по реакцијама читалаца и критике и у нешто што је веома блиско и препознатљиво свима?

ДЕДУШ: Мени се не чини да се име претопило у нешто мање од именице, штавише, постало је име, али и заједничка именица, свих оних који се осјећају као што се осјећа лидија дедуш. Кад име и презиме пишемо великим почетним словом она постају нечији идентитет. Хтјела сам видјети шта би се догодило да је тај идентитет свачији, заједнички. Стога на почетку књиге и стоји цитат Алана Вотса. С филозофске стране, идентитет нам је свима заједнички, сви потичемо из истог извора, сви смо, упркос различитим специфичностима, на неки начин исти. Питање малог почетног слова имена и презимена зато није питање умањивања некога или нечега, макар то била и граматичка девијација, већ управо супротно. Увећавање, умножавање, назовите га како желите, мени је дјеловало као добра идеја за пропиткивање себе, идентитета, тог имена и презимена које нисмо сами одабрали. Занимало ме, и занима ме, може ли та идентитетска наметнутост утицати на нас или је можемо посматрати одвојено од нас, као од бића одређених физичких особина, можемо ли себе одвојити од материјалног и проникнути мало дубље у значење онога што јесмо.

ГЛАС: Осим што сте оголили име и презиме, у књизи сте оголили и властити живот у којем су се поново многи с лакоћом идентификовали. Да ли сте имали, нећемо рећи страх, али рецимо једну дозу опреза од толике количине себе изнесене пред читаоца?

ДЕДУШ: Нисам сигурна шта мислите под тиме да сам оголила своје име и презиме, оно би свакако било наведено као идентификацијска одредница ауторице, односно мене. Такође, лидија дедуш није огољавање властитог живота, већ књижевна тема. Ради се о особи која, као књижевни лик, преноси нечија искуства и обраћа се читаоцу кроз њих. Та искуства могу бити било чија, не нужно искључиво моја. Текст о којем говоримо није дневник, него пропиткивање начина живота и живљења једне генерације која се у преласку из социјалистичког окружења проналази у 21. вијеку и његовим заврзламама и ту не мислим искључиво на женски дио популације, већ и на мушки. Зато је одговор на питање - не, нисам имала страх ни дозу опреза, јер изношење мене овдје није у првом плану. Ја сам само једна од судионица тог процеса.

ГЛАС: Занимљива је и Ваша каријера, један сте од ријетких регионалних писаца који не долази из академских или језичко/медијских кругова, већ из назовимо га реалног живота у којем сте писали, али и радили од трговина и фабрика до банака, што  је једна специфична врста реалног искуства која је све рјеђа, не само у нашој, већ и свјетској прози?

ДЕДУШ: Претпостављам да под академским круговима мислите на писце потекле с филолошких или филозофских факултета? Међутим, ти факултети немају образовни смјер писац, зар не? Можда се више баве језиком него друге струке, али колико знам неки од највећих свјетских писаца долазили су и долазе из, у том смислу, неакадемских кругова. Мишел Улбек је инжењер агрономије. Франц Кафка је био правник. Виржини Деспентес је напустила школовање. Искрено, та ми се регионална наметнутост веће вриједности због академског образовања чини превише претенциозна. Често сам се сусретала с писцима који имају академско образовање и никакво животно искуство. Не знам како би књижевност настала из таквог склопа могла бити занимљива, осим ако аутор нема заиста широк простор имагинације. Тиме не мислим увриједити ни, под наводницима, школоване ни нешколоване писце. Добра књижевност долази из дара за приповиједање и из дара за осмишљавање занимљиве приче. Све друго ми је мање занимљиво.

ГЛАС: Са друге стране, припадате генерацији чији је живот подијељен на онај прије рата и онај послије рата, а данас дјелује да се тектонски јаз проширио и на културолошки моменат, који би се могао описати као растућа носталгија према митској прошлости и бескрајно чекање боље будућности, док у стварности вријеме неумитно цури... Колико сте као писац и особа покушали избјећи очекивања од оног што је било и оног што ће бити те покушали једноставно живјети оно што је данас?

ДЕДУШ: Експериментисала сам у писању с једним и с другим и обоје је једнако важно за књижевност. Писати се мора из свих перспектива, јер се и писци и читаоци мијењају. Динамика промјене неупитан је фактор књижевности, без ње књижевност не би ни постојала.

ГЛАС: Сметају ли Вам одреднице “женска”, “феминистичка” и сличне класификације које се лијепе уз Ваше писање, иако се без проблема сваки мушкарац, ако занемаримо секундарне полне одреднице, може препознати у Вашем писању као што и јесу многи. Колико је то константно и све присутније класификовање књижевности по циљним групацијама генерално (у распону од полних, друштвених до жанровских), постало оптерећење за умјетнике данас?

ДЕДУШ: Не дијелим књижевност на женску или мушку, феминистичку или шовинистичку, итд. За мене је књижевност добра или лоша, али чак и из лоше књижевности могу узети нешто што ми у том тренутку одговара. Искрено, нисам примијетила да се феминизам лијепи уз моје писање, али не бих то ни вољела јер имам становито мишљење о феминизму 21. вијека, а то је предмет за можда неку другу расправу. Драго ми је што је “лидија дедуш” као књига и као концепт добро прихваћена, али не сматрам да се нужно ико у њој морао препознати. Важније ми је да се препозна емоција коју лидија дедуш преноси, исто као и неки од обиљежја човјека 21. вијека: неснађеност, изгубљеност, потрага за људскошћу, за топлином, за проналажењем себе. Чини ми се понекад да смо заборавили како смо некад у лектири морали препознати тему и идеју књиге коју смо читали. Вратимо се томе, то је оно што је важно кад ишчитавамо текст. У сваком случају важније од његовог политизовања.

ОПТЕРЕЋЕЊЕ

ГЛАС: Једна ствар је сигурна, након хрватског и српског издања књиге, када се укуца Лидија Дедуш у “Гугл” претрагу добије се далеко више од 6.420 појмова. Колико је тај нагли пораст промијенио Ваш живот и колико Вас генерално оптерећују/мотивишу сада сасвим сигурно већа очекивања од Вас као умјетника?

ДЕДУШ: Нисам провјеравала колико потрага за Лидијом Дедуш данас има резултата, али нисам примијетила неке значајније животне промјене, осим већег ангажмана везаног уз промоцију књиге. Замишљам како би било сјајно да вам могу рећи како сам се обогатила, како живим лагодније, али ништа се од тога није догодило. Нисам препозната на улици, нико ме не зауставља да се фотографишемо, живот је исти као и прије. Радим, живим као подстанар, возим полован аутомобил. Све док је тако, очекујем да ће и очекивања остати на истој разини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.