"Госпођица" у Народном позоришту Републике Српске: Згрчено срце у магли опсесије

Овако је писао велики Иво Андрић у свом дјелу "Госпођица", по којем је у Народном позоришту Републике Српске урађена представа у драматизацији Вање Ејдус и режији Ђурђе Тешић и оживљена прича о Рајки Радаковић, њеном свијету и животу у грчу, испричана на другачији начин, на сцени, у покрету, уз музику, као игра.

Ова представа вечерас је премијерно одиграна на великој сцени Народног позоришта Републике Српске,  a прва реприза заказана је за сутра навече у 20 часова.

Живот подређен очевој жељи, аманету као терету, посвећен штедњи новца, штедњи на стварима, на осјећањима, живот у којем је Рајка постала осамљена, скоро безимена, звана само Госпођицом.

"Крпеж и трпеж кућу држе", говорила је Госпођица, којој је радост стварало сакупљање новца и штедња на стварима, крпљење закрпе и лишавање материјалног. Није била класични примјер тврдице, о каквима су писали многи књижевници, она је била штедљива према себи, као и према другима и једино што је гомилала су новац и сивило.

У сивилу магловитог свијета који је створила, дозвољавала би себи само повремене тренутке нечег налик на другачију радост, који су били пресијецани тешким дисањем и лупањем срца, рђавог, како би се некад шалила. Госпођица је својој страсти била опсесивно и опасно посвећена, а како то обично бива, опсесије такве врсте, како су биле нечији почетак, са слатким окусом радости, на крају су тамна, тужна и горка пропаст. Живјела је у грчу, али и бојазни, а тако је и умрла.

Лик Рајке Радаковић Госпођице у овој представи савршено је оживјела првакиња Народног позоришта Републике Српске Слађана Зрнић, која је заједно са читавим ансамблом представе испричала једну велику причу о страсти и пропасти, о оним несрећним, усамљеним и у вео похлепе завијеним, омамљеним сјајем злата и мирисом новца, залуђеним, дужним и на крају свега, превареним. Превареним од себе највише.

- Госпођица подсећа на данашње време, које тлачи свакога и у којем нема савести, у коме свако граби и сналази се само за себе, у коме је новац постао божанство. Размишљам какав је то живот без љубави, без самилости, емпатије, живот проведен у опсесивној страсти за материјалним, у страху од банкрота и пропасти, које нам друштво намеће? Размишљам како нас капитализам гура у провалију без дна, где нам је јурење за новцем постало циљ, заправо, новац постао циљ, а не средство за живот и да је такав живот магла у којем лупа згрчено срце пуно бола и у којем попут старог сата који откуцава време одјекују питања - забиљежила је режисерка Ђурђа Тешић о представи.

Представа, као и само дјело, приказала је не само једну трагичну судбину, него многе налик њој, о људима који најчешће себе преваре и свијетом ходају држећи новац и туђе душе у својим рукама, а остајући сами, испразни и бездушни, самљевени кавезом лажне слободе који су за себе сковали.

Различите ликове који су утицали на Госпођицу, у периоду од неких тридесетак година, и заједно испричали њену причу и утицали на њено обликовање, оживјели су Наташа Иванчевић, Сњежана Мишић, Бојан Колопић, Данило Керкез, Белинда Стијак и Павле Павић, а прича коју су испричали била је попраћена музиком композитора Владимира Пејковића, коју су уживо на сцени изводили Анастасија Марић на виолини и Марко Ковачић на контрабасу.

Осим што су сви глумци имали улогу наратора и гласова, Наташа Иванчевић приказала је њену мајку, Бојан Колопић ликове даиџе Владе и Ратка Ратковића, Данило Керкез Рафу и Петра Будимировића, Белинда Стијак Резику, рођаку и Карменситу, затим Сњежана Мишић, која је осим улога рођаке и госпође са шеширом, сјајно дочарала улогу Јованке те млади глумац Павле Павић, који се истакао улогама Весе, попа, Симе, рођака и музичара у кафани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.