Горица Поповић: Желим да направим серију о Нушићу

Александра Рајковић
Горица Поповић: Желим да направим серију о Нушићу

Желим да направим документарну телевизијску серију о Нушићу. Биће то кратка форма са детаљима из Нушићевог живота, али посматрано из неког мог угла. Живео је изузетно занимљиво, као да је проживео три живота. Био је и директор позоришта, конзул, учествовао у рату... Веома интезивно се бавио фотографијом, о чему сам сазнала путем новинских чланака.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" глумица Горица Поповић, добитник награде за животно дјело "Бранислав Нушић", коју додјељује фестивал "Нушићеви дани" у Смедереву.

- У "Aтељеу 212" је, на нашу радост, недавно постављен нови управник Ивана Димић. Паралелно се вадимо из дугова и припремамо нове пројекте. Од пролећа ћемо радити неколико нових представа - казала је Горица Поповић, чије је матично позориште "Aтеље 212".

ГЛAС: Одрастали сте уз дјела Бранислава Нушића. Која од њих сте најрадије узимали са полица?

ПОПОВИЋ: Волела сам Нушиће причице Бен Aкиба. Објављивао их је под тим псеудонимом, а осврћу се на ондашње време, на различите друштвене појаве. Зато сам и направила монодраму "Госпођа Милихброт", коју сам назвала по једној Нушићевој причи. Реч је о причи која говори о жени која је појела квасац уместо путера и од тада су је почели звати госпођа Милихброт. Прича је на граници фантастике, али је врло духовита и обухвата актуелне теме тог времена. Радила сам је са задовољством. Наравно, волим све Нушићеве комаде, "Ожалошћену породицу", "Народног посланика", сваки за себе има вредност. Има неких његових комада који су неправедно ређе извођени, па би било лепо мало копати по мање познатој баштини.

ГЛAС: Теме Нушићевих прича су и данас врло актуелне. Да ли то значи да он и даље живи међу нама?

ПОПОВИЋ: Нушић је и те како жив. Нисмо ништа научили на грешкама које смо правили у његовом времену. Још имамо склоности ка ситним преварама, мегаломанији и желимо да се што једноставније провлачимо кроз живот. Неке ствари се дефинитивно нису промениле у нашем друштву од времена када је Нушић живео.

ГЛAС: Писали сте текст инспирисан Нушићевим свијетом "Ију, поплава". Зашто сте се одлучили за тај пројекат?

ПОПОВИЋ: Текст је настао на основу приче "Поплава", а ја сам мало изменила наслов. Комад говори о хуманитарном женском друштву које припрема свечаност. Јунакиње приче се на крају препусте својим задовољствима и забораве шта заправо спремају. Нушић никога није мрзео и није био оштар нити груб. Све је посматрао кроз хумор, на мангупски начин и коментарисао са одређеном благошћу. Волео је све јунаке својих драмских текстова.

ГЛAС: Велики дио свог стваралаштва посветили сте великом српском комедиографу. Шта сљедеће можемо да очекујемо?

ПОПОВИЋ: Желим да направим документарну телевизијску серију о Нушићу. Биће то кратка форма са детаљима из Нушићевог живота, али посматрано из неког мог угла. Живео је изузетно занимљиво, као да је проживео три живота. Био је и директор позоришта, конзул, учествовао у рату... Веома интезивно се бавио фотографијом, о чему сам сазнала путем новинских чланака.

ГЛAС: Можете да се похвалите да имате три "Царице Теодоре", а више признања сте добили за филмске, него за позоришне улоге. Да ли Вам је ипак играње у театру драже од филмских ангажмана?

ПОПОВИЋ: Једну "Царицу Теодору" добила сам за два различита филма, "Пад Италије" и "Доротеј", а другу за "У раљама живота". Позориште ми је више прирасло срцу јер пружа директан контакт са публиком, који је јако заводљив. Добијам одмах повратну реакцију од гледалаца, размену енергије и осећај како публика дише. На позоришним даскама глумац је непрестано у племенитој, витешкој борби, али и у сагласју са публиком, преносећи јој емоције и поруке. Наравно, филм волим на други начин. Међутим, последњих година не добијамо много улога на филму, јер стање у српској кинематографији није сјајно. Филмови се праве помоћу штапа и канапа. Театар је оаза и жива лабораторија, где се глумци стално преиспитују и усавршавају.

ГЛAС: "Златна арена" припала Вам је 1979. за улогу у филму "Национална класа" Горана Марковића. Како Вас сјећања вежу за тај период кинематографије?

ПОПОВИЋ: У Пули је било по 30 филмова из свих република бивше Југославије. Са радошћу сам одлазила на блистави велики фестивал. Било је то златно доба за кинематографију на простору који данас називамо регионом. Памтићу то време по путовањима и дружењу са колегама и дивном стваралачком периоду. Такође, ту епоху су обележили велики редитељи попут Горана Марковића, Срђана Карановића... Драго ми је да су филмови који су тада снимљени популарни и радо гледани и данас. Сигурна сам да је нови филм Горана Марковића "Фалсификатор" одличан.

Свеска критика за "Дом за вешање"

ГЛAС: Дио сте екипе панк опере "Дом за вешање" Емира Кустурице, са којом сте гостовали и у Бањалуци. Шта сте најљепше понијели са гостовања?

ПОПОВИЋ: Постигли смо велики успех са опером у Паризу, када смо играли петнаест дана заредом у опери "Бастиља". Имам целу свеску критика које смо добили приликом гостовања пред париском публиком, када су о нама писали светски медији. Прошлог лета смо играли у Шпанији. "Дом за вешање" је пун чудесних призора и има енергију која подиже људе. У Бањалуци смо први пут изводили оперу на отвореном и то је било посебно искуство. На лето ћемо гостовати у Русији, а у Швајцарској су већ почели да продају карте за 2014. Треба да идемо и у Шангај.

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана