Глумица Народног позоришта РС Гордана Милиновић: Излазак на сцену светиња

Држећи у рукама црно-бијелу фотографију и плакат у који је вријеме урезало свој траг, а та жута боја ипак му је давала посебну драж, глумица Народног позоришта Републике Српске Гордана Милиновић, гласом обојеним сјетом и искуством, вратила се педесет година уназад, на дан када је први пут одиграла представу.

Прије неколико дана на најљепши начин обиљежила је велики јубилеј, педесет година умјетничког рада, када је на сцени "Петар Кочић" изведен комад "Кандило у розаријуму" у којем Гордана глуми главну улогу Грете Минх.

Емотивно, како то обично бива, колеге глумци и управа позоришта потрудили су се да овај дан Милиновићева памти као посебан.

- Признајем, замолила сам их да на тај дан имам своју представу, не очекујући ништа да се догоди, а онда су ме колеге изненадиле и имали смо једно лепо дружење и леп тренутак. Ипак је то педесет година, ја сад кажем није то ништа, али заиста јесте, то је пола века битисања на сцени - прича Гордана.

Одлучила се, како каже, да тај дан буде хладна, ипак, излазак на сцену, овај пут, мирисао је на свечаност.

Глумица, која је својим талентом и глумачком моћи оживјела више од 130 ликова, освојила многе значајне награде, која нас "тјера" да се у позоришној сали смијемо и плачемо, овим разговором за "Глас Српске" само је још једном потврдила зашто је публика воли.

- Када сам имала 21 годину и ушла у позориште, напустила један диван град Нови Сад, леп посао и отишла у потпуну неизвесност, имала сам сан о позоришту. Сањала сам да је то нешто најлепше, незамењиво, да је то -  то, или ништа у животу и онда се деси да после извесног времена схватите да је сан једно, а стварност друго. Испред мене је био пут на којем се морало много учити, од сваког редитеља, глумца, гледања представа. Нису увек били лаки сусрети са ликом, писцем, са законима сцене коју не знаш, јер није све у театру тако дивно, ма колико незамењив био аплауз - испричала је глумица.

Отворено признаје да није увијек вољела ни све редитеље, ни све улоге, ни све партнере, али радила је оно што се од ње тражило.

- Пристајала сам, јер сматрам да је излазак на сцену светиња, нешто што не бих оскрнавила намерно никаквим чудом. Публика обавезује, због ње играмо, она нам даје награду, због ње смо на сцени. Због сопствене душе смо на сцени онда када урадимо нешто што је необично, што нико можда неће ни препознати, али ћете само ви као глумац препознати у себи - открива Гордана.

Такве ситуације назива моментима племенитости, необичности, великог тренутка када се, свјесно или несвјесно глумци отварају публици и улазе у један свијет стања, емоција које немају свакодневно, а ту је, с поносом изговара, позориште ненадмашно.

У педесет година живота са позориштем и у позоришту уселило се безброј момената који се у срце урежу заувијек. Ипак, један јој је послије 47 година и више него важан.

- Када сам добила улогу Соње у "Ујка Вањи" у Лесковцу, имала сам три године глумачког искуства. Када се сретнете са таквим ликом, схватате да је ваш живот далеко слојевитији него што је био док се са таквом улогом нисте срели. За ту улогу сам добила и плакету Удружења драмских уметника Србије, а тада је то било велико узбуђење, јер је све било мало другачије. Када вас после једне представе, они велики глумци, који су награђивани, који су појмови у глумачком свету, позову у своје друштво, ви сте онда заслужни, нешто сте урадили, а када сте нешто урадили, значи да вредите - сјећањима Гордана оживљава тренутке.

Никада неће заборавити дан када ју је чувена крагујевачка глумица Милица Стојадиновић срела на степеницама, послије представе "Ујка Вања", зауставила и похвалила.

- То памтим 47 година, зато што су то тада биле велике ствари, које су нас подстицале и обавезивале. Нисам смела следећи пут да се појавим пред њом, а да нисам на висини задатка - објашњава глумица, којој се увијек од срца смијемо у комедији "Кокошка".

У том коферу живота у којем је педесет година слагала знање, искуство, промишљеност, умијеће живљења и играња на сцени, најзначајнија ствар коју увијек са собом носи и од које живи је борба да допре до људи.

- Ако позориште није дотакло вас у публици, било радошћу, тугом, да сте помислили да је можда могло бити другачије, онда нисмо ништа урадили. Та борба у позоришту, она се преноси и у живот. Увек сам желела да допрем до људи, да чујем шта ви то кажете, а ако препознам вашу потребу, одговорићу на прави начин, бићу пријатељ, помоћи ћу вам. Слава и сјај, тога нема много, а већ следећег тренутка, све може да нестане. Ево неки дан сам прославила јубилеј, дан после тога и пре тога није био другачији, а тај моменат оџивиш на неки начин. Сада се окрећем својим унуцима, Луки и Лани - каже Гордана.

Како се разговор приводио крају, тако се Гордана причом враћала на најважније мјесто у свом животу, јер послије свега, тамо одакле смо и гдје припадамо све и почиње. 

- Мој први сан је био да будем учитељица у мом Ковиљу, селу у којем сам рођена. У Ковиљу тада бити учитељица, било је јако лепо и важно. Учитељи су били цењени и ја сам мислила да ћу бити учитељица. Када би се могло оно што се не може, волела бих да будем у мом Ковиљу, учитељица, то је негде остало у мени - завршила је Гордана причу, али само за наш лист, јер на сцени нам она има још много тога рећи.

Порука младим глумцима

- Неки дан сам прочитала дивну мисао, да човека можеш знати по две ствари, по стрпљењу када нема ништа, и понашању када има све. То је тако дубока мисао, а кроз позориште често немате ништа и треба да опстанете као човек, као личност, као колега, као уметник. Ако вас понесе онај тренутак у којем направите нешто и без основа почнете да се "понашате", онда то није добро - истиче глумица.

Добар партнер

- Бити добар партнер није мала ствар, морате да испоштујете колегу, да склоните своју сујету и повучете се у тренутку у којем ваш колега има могућност да доминира, па ће вам он вратити лопту када вама треба, ако смо честити партнери и ако стварно радимо позориште - казала је Гордана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.