Двије представе на 69. “Стеријином позорју”: Кишни дан на броду за лутке

Прва представа долази из Словеније и копродукцијско је дело Прешерновог гледалишча Крањ и Местног гледалишча Птуј. Аутор текста је Милан Рамшак Марковић, а редитељ Себастијан Хорват. Представа која се игра камерно, на сцени и то тако што је сценографија саставни део гледалишта и обрнуто, гледалиште је саставни део места радње. 

Тим решењем публика је од самог почетка увучена у причу о средовечном брачном пару, новинара Петера и супруге Ингрид адвоката, који угошћавају своје пријатеље, такође брачни пар, на необавезно дружење и вечеру. 

Како то бива, сасвим случајно, сазнање да је млада Софи трудна, што јако погађа Ингрид јер она не може да роди и откриће да је огрлица даље рођаке волшебно нестала из куће, покреће драмски заплет. 

Понајвише је лик Петера увучен у грозничаву потрагу за огрлицом, која му разара идиличан брак и живот, баца га на маргине друштвеног живота и увлачи у блато сумњивих људи и догађаја, од којих један завршава убиством. 

Основна замисао аутора, да главне ликове води од сјаја до беде, је у потпуности спроведена. Повремено заустављање основног тока радње и враћање у детињство, не обогаћује ову трилерску причу, пре свега зато што нам ниједан податак из детињства не доприноси бољем разумевању садашњости. 

На крају остајемо без одговора на питања, ко је отуђио огрлицу и зашто Петер убија човека у шуми, али нам зато локални пијанац и клошар Јокел, за двадесет евра, објављује смисао и пропаст живота постојањем црне рупе. 

Изванредна глумачка игра, посебно Аљоше Терновшека у лику Петера је нешто што ће се памтити из ове представе, али и киша која је, вероватно, крива за све!

Друга представа, “Брод за лутке”, Милене Марковић а у режији Кокана Младеновића, дело је Народног позоришта Битољ из Северне Македоније. Представа је такође изведена на великој сцени “Јован Ђорђевић” и публика је имала привилегију да буде, за мало, саставни део овог новог пројекта Кокана Младеновића. Ово је треће играње текста Милене Марковић на “Стеријином позорју”. 

Кокан Младеновић остаје доследан себи и равноправно са аутором исписује представу, у стилу и маниру који неодољиво подсећа на бањалучку Каролину Нојбер. 

У овој верзији драме бајке су послужиле да се кроз седам сцена, седам метаморфоза женског принципа и седам животних станица исприча прича о жени која је заробљена у мушком свету и њиховим правилима, третирајући жену као лутку, ма шта то значило. 

“Алиса у земљи чуда”, “Снежана и седам патуљака”, “Златокоса”, “Успавана лепотица”, “Лепотица и звер”, “Ивица и Марица” и “Палчица” су бајке уклопљене у редитељску идеју и кроз главне ликове открива се нека друга страна бајки/живота. Свет није идеалан, свет је суров. 

Одабир глумачких средстава и редитељска решења прате ову тезу и једнако су сурова и брутална. Да је свет суров знали су и творци бајки. 

Зато су их и писали, како би кроз причу остварили компензацију, исправили неправду, немогуће учинили могућим. Није ово први покушај да се прикаже друга стана медаље бајки. 

Иринг Фечер у “Збуновнику бајки” то ради сјајно. Сваки корак у одрастању је све болнији и болнији, отуда и вапај главних актера тати: “Направи ми брод од хартије да одем...Где?”. Одговор нисмо добили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.