Бранислав Алексић за "Глас": Љубав и дужност су универзални концепти

Рекао је ово за "Глас Српске" Бранислав Алексић, талентовани глумац и носилац главне роле у комаду "Швабица", који ће 18. октобра у режији Душана Петровића премијерно извести у Народном позоришту Републике Српске, објашњавајући  колико су припреме за овај комад биле интензивне. Комад рађен под дјелу књижевника Лазе Лазаревића, како истиче Алексић, натјерао га је да преиспитује властита искуства и осјећања, али да се уз помоћ колега и режисера Петровића на дубок начин повезао са ликом Мише Маричића.

- Глумачки процес је захтевао не само аналитички приступ тексту, већ и емотивну рањивост како бих могао да дочарам све те нијансе. Најизазовнији део је био ући у ту унутрашњу динамику, разумети Мишине мотиве, али и ту неизговорену тугу која га прати кроз целу причу. Такође, рад на овој улози ме је подстакао да преиспитам и сопствена искуства и осећања, што је био захтеван, али и ослобађајући процес. Кроз све то, имао сам велику подршку редитеља и колега, што је помогло да се још дубље повежем са ликом и његовом причом. Најлепши део овог процеса јесте то што сам имао прилику да се бавим ликом који се и даље обраћа публици, јер су теме љубави, идентитета и предрасуда вечне и универзалне - рекао је Алексић.

ГЛАС: Сама књижевна поставка "Швабице" истиче се у скромном опусу једног од пионира српског реализма својом дубоко љубавном тематиком. Чак је и сам Лазаревић одбијао да је објави за живота, али вјечна драма о човјеку разапетом између љубави и дужности сама је пронашла пут до читаоца. Дјелује да је тематика ипак вјечно актуелна и данас као и у 19. вијеку?

АЛЕКСИЋ: Тематика "Швабице" је заиста свевремена, што је један од разлога зашто је комад и данас толико релевантан. Иако је смештена у 19. век, прича о човеку разапетом између љубави и дужности превазилази временске оквире и говори о дубоким унутрашњим конфликтима с којима се свако од нас може поистоветити. Лазаревићева храброст да уђе у те интимне и личне слојеве свог живота кроз ову причу, иако је није објавио за живота, сведочи о емотивној тежини коју носи ова драма. Љубав и дужност су универзални концепти који су увек актуелни, без обзира на време и друштво у којем живимо. У том смислу "Швабица" није само прича о индивидуалној судбини Мише Маричића, већ о свим људима који су икада били суочени са избором између онога што осећају и онога што им друштво или морал налаже. Миша је лик који се, иако формиран у једном прошлом времену, суочава с питањима која су актуелна и данас - како балансирати између страсти и одговорности, између љубави према себи и ономе што други од нас очекују.

ГЛАС: Лако је повући паралеле са модерним временом.

АЛЕКСИЋ: Као глумцу, та вечна релевантност даје посебну тежину у интерпретацији. Није било тешко пронаћи паралелу између Мишиних унутрашњих борби и модерног човека, јер се те дилеме у суштини нису промениле. Свака генерација се суочава са сличним изазовима и можда је управо то оно што публику привлачи и данас - чињеница да се и сами препознају у његовој причи. На крају, оживљавање ове драме на сцени нам даје прилику да публику подсетимо да, иако је свет око нас другачији, људске емоције остају исте. То је оно што "Швабицу" чини вечном, она нас повезује са Лазаревићевим временом, али и са нама самима у овом тренутку.

ГЛАС: Сама књижевна прича је дубоко херметична, заснована на писмима и личним размишљањима Лазаревића са пријатељем. Колико је у том смислу било изазовно оживјети је на сцени, а да буде са друге стране спремна успоставити комуникацију са публиком?

АЛЕКСИЋ: Адаптација "Швабице" била је посебан изазов управо због херметичне природе књижевног предлошка. Прича која је у основи изграђена на писмима и унутрашњим монолозима, више личним размишљањима него конкретним дијалозима, захтевала је специфичан приступ како би се задржала аутентичност литерарне емоције, али и успоставила комуникација са публиком. Најтежи задатак је из тих разлога свакако имао Душан Петровић као драматург и редитељ ове представе. Када излијете темељ добром драматургијом онда кроз разговор у којем се преплићу редитељски и глумачки занат можете да градите дом, односно идете ка премијери. Изазов је био како пренети ту унутрашњу динамику и емотивну тензију коју носе Лазаревићева писма, а да се при томе не изгуби нит која повезује глумце на сцени и публику у сали. Текст је интиман, контемплативан и део његове лепоте лежи у тишини између речи, у оним неизговореним мислима које публика мора да осети. Као глумац, морао сам да проналазим начине да те унутрашње монологе учиним видљивим кроз гест, тон, поглед и суптилне промене у понашању. Заиста сам презадовољан како је овај процес текао и довео ме до закључка да увек постоји тај простор између онога што је написано и онога што публика доживљава и тај простор је место где настаје магија.

ГЛАС: На представи сте радили са доајенима бањалучког позоришта попут Миљке Брђанин, Бориса Шавије и другим колегама, али и младим колегама са академије, под умјетничким вођством искусног Душана Петровића. Како је функционисао тај спој искуства и младалачке енергије током припрема?

АЛЕКСИЋ: Рад на "Швабици" био је непроцењиво искуство управо јер сам имао прилику да учим и сарађујем са искусним глумцима као што су Миљка Брђанин и Борис Шавија. Њихово искуство и занатско умеће су непроцењиви, они са лакоћом преносе оно што је суштина глумачког позива, како кроз савете тако и кроз саму игру на сцени. Истовремено, енергија и ентузијазам млађих колега уносе свежину и другачији поглед на процес стварања. Тај спој искуства и младости створио је јединствену динамику у раду. Искусни глумци су нас учили стрпљењу, фокусу на детаље и уметности "истине", док смо ми млађи уносили нову енергију, жељу за експериментисањем и истраживањем. Рад са редитељем Душаном Петровићем, који је искусно водио овај креативни процес, омогућио је да се те две енергије хармонично споје, што је мени, као младом глумцу, пружило прилику да премостим оно што сам научио на академији са стварним животом на сцени. У занатском смислу, овај процес ме је обликовао тако што сам из прве руке научио колико је важна прилагодљивост, међусобно поверење и разумевање унутар ансамбла.

ГЛАС: Када помињемо Академију умјетности тамо сте у сарадњи са доајеном нашег глумишта Ралетом Миленковићем и колегама са класе оживјели Еурипидову трагедију "Хекаба”, дјело које већ два миленијума живи живот на сценама?

АЛЕКСИЋ: Заиста сам захвалан што имам прилику да радим на значајним комадима са великим редитељима. Мишљења сам да позориште данас вапи за свевременим текстовима великих аутора. "Хекаба" је свакако једно од таквих дела и драго ми је што смо се заједно са професором одлучили да наставимо да је играмо и у овој сезони. Снага приче о Хекаби даје и нама снагу игре. Текст који вас кошта је текст због којег сте се одлучили на глумачки позив. Важно је да позориште освешћује људе, да упери прстом на људску судбину од које би човек увек некако радо да побегне. Трагедија "Хекаба" носи универзалне теме које су и даље живе, иако су написане пре два миленијума. Када смо одлучили да се суочимо с Еурипидовим текстом, нисмо то радили из страха према његовој величини, већ због тога што смо препознали неизбежан људски бол и губитак као теме које се тичу свих нас. Радећи са Радославом Миленковићем имали смо прилику да кроз овај комад истражимо суштинску људску природу - од бола, освете, до неизбежног питања правде. Одабрали смо "Хекабу" јер она није само трагедија античког доба, већ одјекује и данас. У свету у којем су губитак и неправда стално присутни, "Хекаба" поставља питања на која савремено друштво и даље тражи одговоре. Такође, она пружа глумачки изазов, како ући у лик који носи толико бола и туге, а да се не изгуби аутентичност и снага изведбе.

ГЛАС: Занимљив је Ваш пут до глуме, завршили сте српску књижевност у Новом Саду, али сте се на крају поново вратили глумачком позиву у Бањалуци. Глума као усуд или младалачка љубав којој сте се за разлику од јунака "Швабице" ипак вратили?

АЛЕКСИЋ: Глума је за мене одувек била више од младалачке љубави, она је нешто што сам осећао као позив, усуд, нешто чему се мораш вратити без обзира на то којим путем живот одлучи да те поведе. Студије српске књижевности у Новом Саду биле су предивно искуство које је проширило мој уметнички и интелектуални хоризонт, али негде дубоко у себи знао сам да ме позорница чека. Књижевност и глума су блиско повезане - обе захтевају истраживање људске природе, разумевање емоција и истинитост у изразу. Међутим, позив глуме је специфичан у томе што захтева директан сусрет са публиком, тренутну реакцију и дијалог који не постоји у писању. За разлику од Мише Маричића који се суочава са дилемом између љубави и дужности ја сам, на срећу највише захваљујући породици, имао прилику да се вратим својој љубави - глуми. Иако је тај пут можда био дужи, сваки корак ме обликовао и дао ми додатну дубину и перспективу, што се трудим данас да користим на сцени.

ГЛАС: "Швабица" ускоро стиже на сцену, какви су даљи умјетнички планови и шта бисте вољели да заиграте за своју душу, када би се коцкице поклопиле, без обзира на жанр или медиј?

АЛЕКСИЋ: Увек је узбудљиво када се премијера приближава и сваки пут доноси нови осећај ишчекивања и креативног узбуђења. Након "Швабице" па увек је тешко рећи унапред, јер се у уметности ствари често мењају из дана у дан. Међутим волео бих да радим на нечему што ме истински покреће, без обзира на жанр или медиј. Некада су то мале, интимне приче, некада нешто грандиозније. Ето, ускоро ћу заиграти у драматизацији приповетке коју сам изучавао током својих студија српске књижевности. Одувек ме фасцинирала снага приповедања у књижевности, а сада имам прилику да те исте речи, које сам некада анализирао на папиру, оживим на сцени. Отуда вероватно и један од мојих личних снова јесте то да се опробам у класичном репертоару - посебно у Шекспировим делима. Његове трагедије и комедије су нешто што бих волео да истражујем, јер оне пружају огроман простор за глумачку креацију.

ФИЛМ

ГЛАС: Једнако занимљиво је да сте и писали филмске критике или осврте за сајт "Фуснота", са врло занимљивим избором филмова као тематима за текстове?

АЛЕКСИЋ: Волим филмове који не нуде лаке одговоре, већ постављају питања. Улоге које ме терају да размишљам о сопственим осећањима, о свету око мене - то су улоге које ме инспиришу и као глумца и као критичара. Писање филмских критика за "Фусноту" био је начин да изразим своју љубав према филмској уметности, али и прилика да истражим шта ме као глумца покреће и инспирише. Највише ме привлаче филмови и улоге које истражују комплексност људских емоција и односа. Волим радове који нису црно-бели, већ у којима ликови морају да се суоче са сопственим слабостима, дилемама и унутрашњим борбама. Улоге које ме фасцинирају јесу оне у којима глумци успевају да пренесу суптилне, али снажне емоције, оне које не захтевају велике гестове, већ искреност и рањивост. Синоћ сам баш погледао Кејси Афлека у филму "Манчестер крај мора", ето једног сјајног примера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.